Мислим да нормалан човек не постоји. Постоји формалан човек који се држи неких моралних, религиозних, политичких, естетских, идеолошких, или других модерних начела, али не постоји стопостотно здраворазуман човек. Свако чим има неки грех или наклоност ка некој страсти већ има неки психофизички недостатак. И црквена јерархија болује на физички или психички начин. То је врло поражавајуће али и реализам. Толико о идеалима али то не значи да не треба стремити Једино Идеалном. Такође, није болест оно што понижава човека него смрт. Разлику између клинике и концентрационог логора не можемо уочити, јер је смрт истоветна по обе. Не постоји нормалан човек. Свако је луд у већој или мањој мери, само то неко толерише а неко не толерише, неко скрива а неко не. Треба споменути да ни лекови не лече аутоматски мимо наше слободне воље. Онда би оне имале неко магијско дејство да се сваки проблем може помоћу трика превазићи. Међутим, није тако. Ако не показујеш сам искорак да ти буде боље онда и медикамент остаје без ефекта па само успављује. А сведоци смо да независно од наше вере – јер постоји и питање Промисла – постоје дефекти које нису јаче од благодати али које остају ту где јесу док се не догоди Пуноћа есхатолошке Стварности. Притом, не алидирам на страсти већ на ментално неурачунљиве, или неке са тумором, итд. Не постоји одгонетка зашто Бог даје некима исцељење а некима не. У том чекању и трпљењу се испитује наша вера и постојаност у Духу Светоме.

Са друге стране, не постоји теолошки максимализам јер и поред свих благодатних врлина проблем смрти још није решен – до Есхатона и општег Васкрсења. Зато и највећи умови могу и даље страдати у историји на биопсихолошки начин, и заиста напетост у таквих остаје мимо богословске повезаности са Христом. Оголиш ли једно црквено сабрање без Тројице, остаће маса савршено слабих бића која траже избављење од свог проблема а не оних који траже Христа без обзира што њихов проблем остаје. Благодат је свима дата али она сада не исцељује менталне болести, не лишава од коначног поседовања страсти и демонизма,  и не даје устајање из мртвих. Знам пуно теолога који се до невероватноће добро разумеју у каноне и догмате и богослужбени типик, али да личносно итекако имају некакав психолошки проблем личности који још више може довести у питање њихову искрену љубав и морал, те на крају крајева и то колико заиста познају догмате, каноне и типике.

Коначно, са треће стране, треба бити понекад мало јуродив јер без мало лудости све почиње рањиво да те дотиче. У суштини, свака горчина се јавља усред неке тренутно или дугоочекујуће неостварене жеље. Контролисана лудост је ту да мало ублажи догађаје и опусти нервне садржаје које саботирају други колико и ми сами. То нас учи стрпљењу и да обретемо корист можда баш у своје време или кад то не очекујемо. Ко зна, можда смо и ми некада толико исхитрени па хоћемо да предухитримо Божију Промисао о нама самима али на свој начин мислећи да је то уједно и Његов начин.

Advertisements