Да ли смо заборавили на порекло слободе, да иницијатива припада само слободнима, а не над онима над којима траје  радња? Нисмо створени као савршене машине већ као несавршени људи са слободном вољом да прихватимо или одбацимо процес усавршавања (=обожења). Чак и када би ти се Бог указао за сваки недостатак не би био слободан јер се ниси сам сетио да коригујеш зло хтење. Тако је и овде, искорак ка другима долази само од оних који воле друге а да их нико не тера на то. Ако се сам сетиш да некоме изађеш на мегдан љубави, то показује запремину твоје личности, ако пак не, онда закопаваш себе у лажну самодовољност. И Бог је савршен па не постоји као монада већ као тријада, као заједница Оца, Сина и Светога Духа. Отуда и порекло литургијског сабрања као богочовечанског друштвеног организма а не као чина индивидуалне побожности којој су склони сујеверни мистичари и психопатолози.

Зато, када нема усамљеног индивидуализма тамо где је место светиње, колико мање би требало да га буде тамо где је јединка и појединац у питању, јер нико не постоји сам ради себе. Свет је настао ради Бога, Отац ствара свет за Сина у Духу Светоме, и човечанство је продукт Њихове узајамне (светотројичне) љубави. И ако би свет био Црква (за шта је и намењен још првом Адаму) онда би свако због одговорности свог свештеничког позива (самим тим што је крштен) требао да се стави у службу другима.

Црква није ограничена својим постојањем само на ниво грађевине, или у њеном институционалном смислу, већ се духоносно проширује од сваког верујућег до ванземаљских пространстава (ако узмемо у обзир да је Бог створио и свемир а човек и њега својом наменом и молитвословљем надмашује обзиром да је Бог «изнад» свемира).

Изван заједнице са Богом (у пуносвесном контексту) летаргија и празнина ником није непозната, а осет толеранције је нешто беспредметно услед преокупираности ониме што Бог није. Човек нема утехе јер нема опит Духа Светога Којим је крштен а Који и даље пребива на сваком Евхаристијском сабрању. Једном изливен на апостоле пре више од 2000. год. Он и даље не одступа од сваког (ново)крштеног. То искуство измиче неверујућима у свом крштењу а не само невернима који нису крштени јер има крштених који нису реализовали своје крштење.

Од вере се не може стварати неки гето који се класификује у чланове «небеског страначког одбора», већ само од оних који делатно живе своју веру пројављујући своју личност на Литургији као месту на којем се пројављује сам Бог у свом изабраном народу (=одазваном). Без такве аскетике, нужно је закопати своје дарове у неку статичну позицију, у лешинара, у паразита, у биљку, који нити живи нити умире, и коме је равнодушна свака радост баш као и свака жалост.

Од аутономне индивидуалости као капаре пале природе човек не може далеко доскочити. То само показује динамичну природу наше вере и да је њен завршетак тамо где је вечни почетак – у Другом Христовом доласку на крају светске историје.

Advertisements