Дијалог је предавање искуства једних другима. И још дубље, уношење свог бића у биће другог и примање бића другог у сопствено биће. Где нема размене искуства нема ни дијалога јер се нема шта предати. Зато није непознато нелагодно ћутање, као ни то што неко истиче своје искуство изнад других. Али тај вапијући монолог нема се у коме одразити, ма колико плодотворне и конструктивне речи изазивале елоквентну експлозивност.

Међутим, свако ко саопштава своје искуство оно постаје самим саопштавањем и искуство другог, те зато и не може бити плод себичног поседа и кркљања о својој популаризацији. То не значи да ми преузимамо туђе искуство статично или узурпаторски, већ да кроз моменат саосећања и расуђивања стичемо неку слику која може послужити нама за неки оријентир, а не као да може заменити наше искуство.

Бог нас је таквима створио да све делимо једни са другима. Јер као што кроз Једнога имамо удела са Тројицом, тако и кроз једног човека имамо удела са његовим доживљајима. А ако одемо мало даље, видећемо да сваким црквеним учешћем искуствујемо Бога као Онога Који нам предаје Себе као врховно искуство, и тако нам отвара нове богоинтуитивне хоризонте, чинећи тако да поучавањем у Њему можемо свој дар искуства  предавати Њега Самога другима.

Advertisements