Ако нешто говори апостол, то не мора да буде одмах за сваку ситуацију црно-бело. Ипак, ни он није безгрешан. Јер на многим местима говори о томе да Бог може да ради са својом творевином оно шта Му се хоће. То би демантовало слободу човечију.
Да ли можемо говорити о идентификацији казнене пројаве Божије као педагошке мере? Ево, ја ћу први да откријем карте – мислио сам пола дана о томе и нисам могао да нађем ниједан аргумент који би указао на Бога да ме је у нечему казнио. Сваки мој пад је био по мојој слободној вољи или по тиранији другог. Ако кажемо да преко другог делује казна Божија онда је то мало претенциозно за ближњег који кажњава јер узима на себе суд Божији. Зато се држим светоотачког проговора да је Божије једино кажњавање уствари препуштање нашем греху – што се на много места у Старом Завету спомиње као „предаде их Бог у покварен ум“. Или, опет светоотачки, губитак благодати – о чему су прве хришћанске заједнице имале свест као страх да не ожалосте својим делима Бога.
Што се освете Божије тиче – опет смо код антиномија – наравно да мислим на пуноћу Његовог благодатног присуства које ће некима бити блаженство а некима пакао, у чему и јесте освета Божија. То нису моје речи већ Христове.

Бог никога не кажњава до Есхатона када ће и наступити Суд по моделу: „Освета је Моја!“
Ако Бог „не може“, условно речено, никоме да подари добро (благодат) без човечије воље, не може онда ни зло – макар то било у име педагогије која се овде брка са јудејским антропоморфизмима о убијању од стране Бога који је тобоже увек само на једној страни народа а против другог.

Зато није чудо што се и данас тако примитивно приписују Богу егзекуције и казне. Суштина је да од наше слободе долази свако зло, или слободе другог на уштрб нашег добра, а не да Бог то чини. Ту нас опомиње оно старозаветно: „Ти си то учинио а мислио си да Ја теби личим!“.

Да ли можемо да докажемо на свом животном искуству само једним примером када нас је Бог само једном казнио или укорио а да смо то искуство идентификовали тако што смо уперили прстом у Бога и спознали: „Да, Ти си то урадио!“. Можемо се овде такмичити у томе наивно – узимајући свој бол за таоца наше сујетне праведности – али сујета нас не би довела до финалног решења.

  Није све црно-бело у православљу, али поред толико јеванђељских флексибилности не треба да од истих стварамо једноличне истине. У супротном, одмах наступа искључивост са фамозним „или-или“ а Бог је изнад тога. Зато нема – бар не још увек – одговора на питање о томе зашто би Бог кажњавао раније а сада допушта злостављање деце или неки други криминал без казнене егзекуције какво је нпр. било присутно у историји Старог Завета. И када год треба да се реши неки конкретан животан проблем, савремени „теолози“ одмах решење налазе у есхатону не марећи за историјско „сад и овде“. А то је мени негирање или прескакање проблема.

Одемо ли мало даље, видећемо да има сурових хришћана који сваком злом акту човека претпостављају дело воље Божије. Ужас! Данас, на пример, дете које бива силовано у „име Божије воље“, силовано дете неће разумети. Највише волим ове теологе који не умеју да изврше синтезу између оностраног и овостраног. Али, да се нечије дете или жена силује или убије – грехом другог или како неки воле Божијом казном – сумњам да би та фамозна (а уствари наивна) силовитост у богословским расправама била тако жустра. Доживели би нервни слом. Приземљимо се мало, ако нисмо баш толико алергични на „смирење“ (у оном не-фразеолошком смислу речи).
Очигледно неке људе живот није довољно „јахао“ муком да би увидели да не само неверници него и хришћани слабо улазе у коштац са страдалничком тематиком. Христос лије крв у Гетсиманском врту али не, овде су неки који су оперисани од бола у име Божије слободе?

И Стари и Нови Завет је крцат антиномијама. Покушати од тог створити систем једносмерног расуђивања је патолошки покушај.

Не знам колико Отаца Цркве је неуморно говорило да се Божија казна тумачи као повлачење Његове благодати и остављања човека њему самом. Тако се и може разумети екстремност зла у најгрозоморнијем виду код многих историјских изопаченика. Али, ето, Бог једног педофила не кажњава старозаветним покољем него га пушта да греши верујући у његово покајање.

Можда неко данас губи веру ако годинама покушава да опитује у себи Божију Љубав, те наједном слуша да је Бог „убица“ од стране таквих проповедника и одобреника Бога Тиранина.
Уосталом, да нам данас Бог одузме разум, здравље, и побије нам најмилије, сумњам да би Га тако бранили имајући стопостотну веру.
Бог може и не мора да интервенише „казненом експедицијом“ силе. Може – јер је слободан да ради са нама шта хоће (како каже апостол на једном месту), а и не мора – јер зна колико је човек слаб и ништаван.
Међутим, лично, остајем на горенаведеном аргументу да је много тога преувеличано у Јудејској свести. Мало ми је сумњиво да Бог кажњава чак и педагошки. То што се догађају ратови не мора значи богоедукацију – сами бирамо своје путеве. Имамо само парадокс да већу солидарност показујемо у време немира неголи у време благостања.
Није све што пише у Старом Завету 100% аутентично. Има доста места где Јевреји приписују Богу властите жеље које пројектују на стварност као да су се догодиле. Нови Завет открива Бога Љубави који нема везе са покољем.

 Оставио сам двоја врата широм отворена.  Тврда је беседа када би се нама такво искуство догодило уништењем нпр. вољеног бића. Није немогуће али је тешко прихватити разумом да Бог Којег исповедамо и опитујемо као благодатну Љубав може имати и то друго наличије кажњавања убиством. По мени, то уводи дуализам у Њему Самом јер Он је Добар – не може у Њему бити добра и зла. Хипотетички, као што рекох, могу да прихватим да је тако нешто могуће (нека икономија, премда икономија се по мом мишљењу догађа након искуства зла на кожи), као и да би сам разлог за такву Божију интервенцију била опет Љубав која ће убијеног да васпостави кроз васкрсење.

Разговарајући пре много година са једним професором, јер ме је мучило како наћи синтезу између старозаветних крвопролића и новозаветних блаженстава, добио сам одговор да је доста тога преувеличано од историјских догађаја у Јудејској свести. Зато су они тако „навијачки“ постављали Бога на своју страну као да је Он против других народа и да је жедан правде као нпр. кроз фамозно уклањање нечистих каменовањем (убиством), али ту перспективу можемо применити и на другим примерима.

Бог не убија али и ако убије – хипотетички због икономије – увек има свест да мртвог може да васкрсне кад пожели… Али, пре бих рекао да Бог не убија, већ да допушта корозију зла, само зато да би Његов есхатолошки тријумф био већи, јер нема зла које није показало пролазно обличије.

Advertisements