Активни грешници? Има ли некога ко је достигао коначност обожења у овом „сада“, па тиме и моралног савршенства? Ово мирише на неки неукусни максимализам и неслободни идеализам! Шта ћемо рећи за оне епископе и свештенике – не сви већ појединци – који имају „активну грешност“ отвореног типа? Имају ли они благодат своје службе? Колико су они „безгрешни“?
Слажем се да треба да постоје критеријуми али критеријуми су, нажалост, превасходно потребни онима који имају службу да приводе народ Цркви. Зато и не видим ту „насушну“ потребу да неко треба да буде 100% перфектан а да сами надређени нису 100% такви. Чак ни Бог то не захтева од човека!
И да, морал јесте потребан али не сам по себи него као морал који настаје додиром благодатног искуства Цркве. Само у таквом светлу и можемо разумети палост наше природе и код епископа, и код свештеника, и код нових кандидата.

Морал јесте релативна ствар јер је човек увек релативно усмерен својом слободом на постојаност у врлини.
Зашто није проблем ако епископ има неки грех, а грех јесте ако је реч о кандидату? Како онда епископ може да суди ко је чист?
Нико не испуњава све услове за кандидате – зато морал и јесте релативна ствар а Црква се показује као богоцентрична а не као грехоцентрична. Јер благодат не гледа на грех већ на личност, макар се она рвала са својом палом природом. А човек јесте смртна категорија. Нарочито ако то подразумева однос изван окриља еклисиолошке облагодаћености, премда смртности нису лишени ни они који се против ње дижу, али они барем показују искорак и односност.

Шта ћемо рећи, такође, за онога ко треба да рукополаже а у истом греху стоји као онај који се рукополаже? Или, да ли ће дејственост Духа заобићи врлинског кандидата само због недостатка надређеног? Да ли дејственост Духа од људских пројекција зависи?

Једину суровост коју треба критиковати код јерархије јесте уображеност властољубља којом се манипулише на другим нивоима секундарне стварности Цркве (то је онај фамозан осет да сви знају где и шта смрди а нико не сме да реагује!), док код кандидата треба критиковати занатски сведено богословље јер им није мотив непролазан Хлеб Христос већ пролазан, стимулишући себе сваким полтронством, демагогијом и клеветањем да би дошли до комформистичких позиција.

Advertisements