Људи или претерују у претераним изливима радости или у претераним изливима жалости. Први сувише расипа а други се сувише уздржава. Ето, има и таквих људи који када им дође дете на свет не умеју да се радују адекватно са другима него и тај опит уврштавају у неку болесну тривијалност као да се ништа ново није догодило. И не само то, него и другима не дозвољавају да се радују са њима као да је неки грех у питању. Може то да буде и свадба (типа: „Не правим ништа па те зато и не зовем!“), или нешто друго. Дакле, чак и она страна која подразумева учешће у нечијој радости бива ускраћена онима који желе заједницу у томе. Штавише, мени такав опит радости има благе подударности са опитом жалости. Није ни чудо што неки ни благодат Литургије не осећају на својој кожи ако истој на овакав начин приступају као да се ништа ново није догодило под сунцем. И опет, превага духа материјализма у оном негативном а не васкрсном погледу (јер материја има своје место и улогу). Постаје битно колико ће се дарова добити од оних које (не) волиш. Читава плејада патогених односа! А ја желим да се из свега тога искључим, дисконектујем, и да, чак поред својих промашаја, останем само на путу једноставности Божије чија љубав све пред собом поравњава не поистовећујући се са лукавством фамилијарног, политичког, религиозног или било каквог склопа.

Advertisements