Филмови јесу продукт креативне фикције али ако су базирани на истинитим догађајима (мада се истинитим назива све оно што продаје гледаност и тираж), символизам не треба коментарисати са поруком коју шаље – јер је она јасна из прве визуелне руке.

Када год се сетим филмова попут „Српског филма“ или „Хостел-а“ (који је према неким изворима рађен по истинитом догађају а што нажалост није ништа ново спрам „снеф-продукције“ старој неколико деценија, где су се главни актери убијали да би богате корпорације плаћале абнормалне износе како би гледале морбидан садизам над жртвама са патолошким задовољством); или, када обновим сећање на ратне године у Босни где су муџахедини (и након 20. година некажњени!?) знали чопоративно да силују и убијају малу децу терајући притом мајке да гледају трауматично такве сцене, схватам да се зло не догађа „тамо негде“, далеко, имагинарном другом већ према степену бола бића у мени – догађа се нама, јер смо сви један организам, Тело Христово.

Зло постоји и још увек није савладано. Прецизнији догматичари ће рећи да Син још увек није предао Оцу Царство. Нисам песимиста, али мој оптимизам и поред реализма благодати нема основа (барем не у пуноћи) докле год постоји зло у свету, па тиме и над другим, који је мој ближњи – алтер сопство. То је чињенично стање са којом се рве есхатологија Цркве сада и овде док овај простор и време имају овакво обличије. Зло је присутна реалност, и докле год се догађа конкретном другом – ко год и где год он/она био/била – одражава се на оне који умеју да воле и који се не затварају да не би осећали бол већ се не мире са таквом реалношћу. Једноставно, не прихватају је. Ако су иоле нормални, хришћани неће у томе видети ни искушење, а ни благослов Божији, како неки застрањени појединци у име већине интерпретирају само зато што се хвале вером докле год се то зло не догађа њима.

Свакако, постоје умоболни људи, у пуном смислу те речи, који не разликују добро од зла, али то не може бити оправдање да се барем некако не санкционишу. Питање је колико има добре воље да држава реагује без самокомпромитовања са пандемониумом озлоглашених.  Има једна лепа светоотачка мисао која каже да ће Бог другачије судити онима који су својим злом неке учинили злима од оних који су сами себе, слободном вољом, учинили злима. За умоболног (овде већ имамо у виду оне који нису медицински феномени попут ментално поремећених већ наши тривијални суграђани) зло има укус доброг јер је њему зло једино добро. Пред таквим злотворима који нису у потпуности неурачунљиви тј. дискриминационим страхотама које се невинима дешавају само зато што имају постојање, наивно ми се чине сва она претенциозна преувеличавања подвижништва и страдања хришћана. Убија ме и богоостављеност такве деце без обзира на есхатолошко прослављање васкрслих, јер деца још не знају ништа и не улазе слободно у арену саможртвовања. Зато неко наивно позивање на свете мученике не можемо рефлектовати на оне мале и нејаке. Свети Максим Исповедник ће рећи да само они који страдају ради Христа имају „покриће“ али ако тај домен пребацимо на малу децу која не знају ни ко су она а камоли Ко је Бог, видећемо да тај аргумент пада у воду.

При помислима на силоватеље, ратне злочинце, итд., и да људи ни деца нису роба, и да је једно од тих малих могло бити моје дете – скрушим се до најдубљег пакла. Није то очајање, нити у мени има богохуљења, само не могу да наставим да функционишем и живим као да се ништа није догодило. Преплаве ме сати созерцања трагедија (као да их на филму гледам колико их ум себи предочава) као да се мени догађају. Можда ће то неко назвати лабилношћу емоција, вере, патологијом, самообманом, како год, не занима ме. Јер страда конкретан други који има исто порекло и сврху попут мене, и који својим постојањем потврђује мене као другог. Можда би се тај осет пре могао уврстити у онај фамозни контекст старца Силуана: „Држи свој ум у паклу и не очајавај!“. Јер ту нема простора за неко клишеирано православље као што неки стварају култ агоније од палог постојања.

            Дакле, имамо тмуран и нерешив парадокс Божијег присуства али и одсуства пред тиранијом зла. Ако погледамо медијске наслове само из ове године, видећемо да никада није био већи пораст канибализма и убиства тек рођене деце. Дода ли се томе педофилија, имамо пуно разлога за смутњу и депримираност. Статистике зла које се догађају из трена у трен су запањујуће чак и док овде седимо. Наравно, без претензија за параноидним и малодушним концептима. Неко ће лепо рећи да је суштина сагледавања лица зла једнако посматрању главе Медузе која те замрзава својим погледом. Али, потребно је превладавање створених лимита, иначе ће тај поглед (увиђање свакоминутног зла) постати циљ сам по себи. То може довести до утрнућа и неспособности како за добро тако и за зло.

            Знам  да ће Божија реч бити последња, и знам да Тајна Духа (литургијски) сада дејствује, али не могу да нађем помирење између толико искуствено дате небеске радости и земаљске жалости. Видимо да и Христос каже да свет не прима Духа Светога и да ће хришћани у свету имати жалости. Сва моја нимало блага страдања ми се у тој компарацији чине надмена и преувеличана. Молитву, који неки велики умови називају атомском бомбом пред Божијим престолом у смислу утицања на свет, као да сам заборавио. Опет, постулат о поштовању слободе од стране Бога чак и код злотвора ми се тада чини излишан. Свестан сам да ако би Бог само код једног човека, чак и злотвора, учинио насилно „интервенцију правде“ да би се цео свет окренуо наглавачке. Можда и сам сатана на том темељу изазива Бога? Ипак, иритирајуће је да хришћани наивно проповедају веру као да се ништа није догодило, што има логике, јер се није њима догодило па могу да цвркућу о хипер-оптимизму православља. Јеванђеље, ипак, није тако лицемерно. Поштују крст само на речима а делима од страдања беже на 101. начин. Наравно, има и оних патетичара који у страдањима виде сав смисао свог верског постојања, заборављајући да је радост у овом свету ипак могућа, као и да у есхатону страдања више неће бити.

Живот у црним хроникама јесте изазов за веру и верујућег колико год опсесије рађале опсесије.  У супротном, о каквом Васкрсењу онда говоримо? Оном који бежи од крволиптајуће историје и одговорности за другог? Зар никога не боли када ова деца понесу крст који премашује њихове снаге и ствара доживотне трауме? Јер као што постоје дефекти природе који могу да утичу како на психолошки тако и на духовни идентитет, па тиме и на спасење, колико више постоје дефекти оштећења другог и другачијег на моралним теразијама а који их могу одредити не само за цео живот већ за читаву вечност? Док шок за трауматичног траје, зар није и тада далеко оно Христово када проклиње све оне који се о децу огреше?

Ипак, остаје деловање јеванђељског: „Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима“. Штета што хришћани јуре само ово прво јер се по речи старозаветног проповедника „мудрост стиче у кући жалосних“. Или је можда Достојевски мало претерао са оним када је рекао „да је срце човечије арена између Бога и ђавола“? Не бих рекао. А они који мисле да множином безумља у свету не можемо ништа променити као појединци, такви само поспешују проблем да се он још више оправда самостатичношћу. Јер ако бисмо имали мотив да можемо само једног од милион спасити – зар је то мало? И ако будемо свесни да је врло вероватно да можемо због тога главу изгубити – зар ће Бог бити равнодушан? Или је можда ипак лакше само окренути главу од оних који страдају, без обзира што ће нас њихове модрице посматрати из есхатона? Зар још нико није схватио да „милостиви Самарјанин“ од нас зависи? Или, немајући слободе очекујемо изговорима неког другог?

Тиме што је Бог постао Човек и поднео страдања, још лакше Му је да разуме и утеши било ког другачијег и другог. И тиме што Анђели не могу да страдају, то не значи да не умеју да саосећају и да су лишени било каквог покрета емоционалности. И ако ми не можемо ништа више да учинимо за своје ближње – а да ли не можемо? – биће довољно да макар страдалним саучествовањем подржимо оне који гину од бесмисла постојања једним потресним уздахом сопства. Јер ако ти на себи не носиш рану другог видљиво, не значи да си неспособан да узмеш удела невидљиво. Или је лакше ићи линијом мањег отпора у стилу „Гледај своја посла јер са другима немаш лични однос“?

Advertisements