Јер сам дошао да раставим човека од његовог оца и кћер од њезине мајке и снаху од њезине свекрве, и непријатељи човеку су његови домаћи; ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан (Мт. 10, 35-37) 

Мислим да је сувише наивно, чак и за дечији ум, да се у овом јеванђељском контексту ради о некој мржњи или омаловажавању вољених нам бића као да тобоже Бог Себи тражи примат. Биће пре да без првенствене љубави према Њему човек неће моћи да воли ни друге – барем не безусловно. Богочовек Христос изврће постојеће перцепције и вредности у благодатни критеријум где вера у Њега постаје епицентар, односно, критеријум којим се вреднују други и другачији односи. Биће пре да је овде иронија, јер се љубав подразумева.  Имамо, такође, пример и када Христос говори о томе да ће устати мајка на ћерку, ћерка на мајку, итд, па се не мисли на то како Богочовек даје подршку неком хаосу и одсуству љубави. Овде је реч о томе да свако ко почне живети хришћанским животом, имаће препреку у својим сродницима. То и да није написано, искуство потврђује.

Ниједан пророк није признат у постојбини својој (Лк. 4, 24). Премда се ове речи могу проширити и на много дубљи контекст који није нужно базиран на фамилијарним односима, јер и данас имамо примера да свако ко покуша понудити нешто креативно а што одскаче од масовне учаурености, или ако покуша грмети гласом који потреса савести оних који на одговорност не мисле, да ће постати public enemy – било у амбијенту државних или црквених структура. И самим тим, несумњиво ће имати „судбину“ како старозаветних пророка, тако и Христовог распећа, и угњетавања свих светих који су, као по неком демонском правилу, увек гинули од руке оних из свог окружења.

Човек не изграђује свој идентитет, сигурност и постојање у својој породици – самој по себи јер се и она показује нестабилном, конфликтном па ако ћемо тако и пропадљивом – већ кроз Бога Литургије који тим односима даје егзистенцијалнију платформу да се човек приволи оној стварности која је приоритет да би и пролазна стварност добила могућност да се возглави у Тријадолошким односима љубави.

Не ради се, дакле, о негацији породице већ о њиховом преображају кроз љубав онога ко излива благодат. Зато и Христос, када му кажу ученици да су ми стигли мајка и браћа, одговара где је примат есхатолошке породице, показујући на оне којима није везан биолошком линијом. И ако неко уме да израчуна, схватиће да је управо то премошћавање биолошке у есхатолошку личност могуће направити једино у димензијама Цркве а  да без Цркве свака породица, ма колико хармонична или хаотична била, има опасност од ништавила као одсуства Духа, или боље рећи, човечијег прогона богоприсуства или пасивне индиферентности према благодати Божијој.

Advertisements