Одбрамбени рат је нужно зло проистекло од људи а не од Бога, а ти том домену желиш да придаш догматско-вечни карактер. Читај шта сам рекао. Колико је крвопролића било само у старозаветној историји, и да ли заиста мислиш да је Бог навијао за један народ против другог, или да је убијање других у име Божије или одбрану територијалног и националног идентитета представљало домен нечије светости? Катастрофа! Видим, помињеш кнеза Лазара. Шта са тим? То само показује колико за Цркву није пресудан морал већ заједница светости са Богом, и у том светлу се може разумети домен светих (а били они мученици, преподобни, итд.) а не као да је мучеништво и светост задобијено кроз одбрамбени рат. Патетика! Или је можда Бог лицемеран када каже: „Не убиј!“ а овамо чашћава венцима непропадљивим оне који су ратовали? Идеал хришћанства је „љубити непријатеље своје“ али је мало оних који иду тим путем јер им измиче да ни Христос није ратовао. Рат се јавља као нужно зло које су створили људи, као што имамо и пуно јудејских антропоморфизама а сада нажалост и српских да је Бог „навијач“ једног народа на уштрб другог народа. Имамо парадокс самоочувања ако нас неко угрожава или угрожава оне које волимо а што доводи до обрачуна. И ако је неко проглашен светим мучеником, то није зато што Бог жели Његово страдање или просипање крви другог (јер Он Сам рече: „Не убиј!“), или зато што Бог жели рат у Његово име, него јер су мученици црпели свој идентитет из односа са Њим. Зато што немамо Бога у себи а позивамо се на Њега и мрзимо попут верских фанатика своје ближње, зато и не можемо разумети револуционарну парадоксалност, нити идемо тим путем светих, да положимо свој живот за непријатеље. Некада су светитељи улазили у јавне куће да би чупали из греха оне који су застранили а данас имамо екстремизам да је лакше каменовати блудницу неголи јој подарити опроштај.

Advertisements