Не треба бркати али опет душу, тело и личност не треба ни раздвајати јер све три компоненте чине целог човека. То вишевековно сецирање човека на делове је наштетило не само теологији, него и Цркви јер се тиче њених чланова који стичу подвојене ставове по неким догматским питањима а онда своје дихотомије рефлектују на свет око себе.
Сад рећи да долази до промене личности а не и до промене природе, подвојено је, јер не може једно да напредује у Духу а друго да стагнира без Духа.
Или ћемо рећи да благодат само за једно од та два мари? Или пак да Васкрсава само личност али не и природа? Садашња природа (+личност=човек) учествује у благодатном пресаздању, иако остаје помало загонетно (да не кажемо антиномично) како оно што је освећено остаје и даље пропадљиво (можда је одгонетка у апостолском: сеје се тело душевно, устаје тело духовно) – али ту нема контрадикторности између природе и личности.
Долази до промене личности и природе иако човек остаје и даље какав јесте као личност и као природа (као што принесени хлеб и вино не мењају своју суштину али постају Тело и Крв Исуса Христа).
Човек добија прилику да кроз Духа постане двоприродан по узору на Христа али не и дволичностан. Међутим, ако бисмо указали на заједничарење а не на шизофренију, да, онда и „дволичностан“ јер синергише.
Оно што остаје отворен проблем (питање) јесте: на који начин Бог мења природу човеку на Сабрању јер Педесетница не повлачи своје огњене језике и даље? Исте језике који озарују природу (+личност=човек) и мењају га према икони Будућег Века. Јер не мора неко ни да познаје Писмо или разуме богослужбени символизам да би задобио ту благодатну промену.

Advertisements