Темпераменти су чудо. Други заиста можеда ти буде пакао и да ти загорча живот. Добра воља и трпљење се ту јављају сувишни јер не стварају ефекат да се други уразуми. Причешће ту није магијска формула, колико год човек примио мир који превазилази сваки ум, притисак постојања не јењава. Види се то и на суморним лицима свештеника, као и на другим равнима конфликтне егзистенције. Што би рекао један мој познаник: „Оно што Литургија не може да зацели на тело избија!“. Тако се видимо какви јесмо. Зато се човек и пре и после Црквеног богослужења показује истим: палим бићем. Јер залог који је примио није примио у пуноћи, зато му смрт остаје. Може да покуша да живи идеал али питање је колико неће бити у раскораку са реалношћу.

Зато многи као да намерно игноришу стварност само да би се завукли у неки хипер-цвркутави стадијум вере, не видећи тиме негацију крстоносне историје. Нико не воли да страда а тамо где страдања има (макар то била само брачна свађа) не приписују последице своме незнању него неким псеудо-искушењима, или још горе, страдањима дају неки обожујући карактер пун хвалоспева а овамо, када лице теорије буде изгрижено чељустима праксе, не могу да поднесу ни ујед комарца колико се саплићу о ситнице. Да не помињем да није свако страдање од Бога да би га човек мазохистички толерисао.

Свакако, проблем се усложњава ако се страдања одвијају унутар институционалног постојања Цркве или државе где већа инстанца једе ону мању испод себе (у фамилијарне патологије тек да не улазим јер је то прича без краја). Ипак, најреалније те излуђује онај кога највише волиш јер је распон твог крста утолико већи колико љубави улажеш у другог поред себе који можда не мари за синхронизацију односности. Благодат не мора нужно бити протерана али њеним упливом човек се не ослобађа страдања, него можда чак и увећава агонију ако њоме просвећен види небулозе другог које по цену слободе не може да коригује насилно.

Све више увиђам колико нас је самовољних, и да је то највећи проблем у реализацији заједничарења са Богом, а највећи промашај који се догађа и најинтелигентнијим хришћанима јесте што мисле да су пуно постигли евхаристијским учешћем док своју самовољу у односу према другима, па и најсроднијима, не умањују ни за милиметар. Треба само бити мудар када се супротставити а када повући у сукобу са таквима јер нити изграђује свако експонирање, нити свако трпљење. Мислим да је то апостолско „испитивање духова“ најдубљи и најинтимнији аскетски напор бића који духовно крвари за другог.

И све док не увидимо да Тајна Духа битује у јединству различитости, сметаће нам други и другачији какав јесте са иоле противнијим ставом, а наш грехоцентризам ће увек изнова протеривати богоцентризам докле год будемо желели да друге претворимо у себе и свој став. Као по правилу, агресија је незаобилазни водич за све оне који беже од јеванђељског „био сам свима све“ а очекују да им се додворава у свему –  „чешањем ушију“ називајући љубав.

Advertisements