Пред собом увек видим један пут који води до есхатона. Шта год да се испречи на том путу, не губим из вида есхатолошки циљ. Не желим да се задржавам на сваком центиметру тог пута ако ме нешто са њега ка есхатону помера од циља кретања. Међутим, нисмо сви исти. Можда неко поред нас не може увек да има пред собом тај пут. Можда он или она у томе виде себи препреку или наше заобилажење проблема. То нажалост може бити. Јер шта ми вреди да муњевито дођем до есхатона а тамо ме сачека Господ са питањем: „Куда си пожурио? Окрени се да видиш који си неред за собом оставио док си до Мене долазио!“.

Дакле, морам да се крећем али не смем да заобилазим проблеме. Док се крећем морам и да чистим терен који сам проходао. Ако сам крчио пут, морам и гране да померим да неком другом не препречим пут и изазовем барикаду ка есхатону. У супротном, истина, доћићу до есхатона али са ускладиштеним барикадама у себи које нисам решио, као што ћу бити одговоран што сам још друге саплео. И данас има много ревносних али се мало ко зауставља да погледа ближњег.  Лако је подвизавати се, тешко је поднети другог какав јесте. Чему онда хипер-активност али и хипер-исхитреност ако ће други/Други бити занемарен? Боље је онда једно богосрдачно: „Како си?“ од милион подвижничких осуда: „Зашто си?“.

Није, дакле, битна брзина врлинског двигања већ квалитативан осећај за другог и другачијег. Има једна занимљива прича о епископу којег су осуђивали други епископи што сваки дан сате проводи са неком женом причајући о кокошкама јер се за то време могу решавати важна црквена питања, а он им је одговорио: „Ништа ви не знате, те кокошке су све шта та жена има!“. Слично су осуђивали и еп. Николаја што сате проводи са народом каснећи редовно на „важна“ црквена заседања, али је мало ко од осуђујућих показивао такав искорак према другом и кретање међу људима – које је данас више него икад потребно. Као да су нам великодостојници заборавили да је Христос јео и пио са грешницима…

Advertisements