Разводњила се суштина вере па нема више ни жестине. Духа Светога недостаје. Реч је постала празна и сувопарна, као да ни клир више себи не верује на проповеданоме. А ствари су једноставне до сржи. Далеко од фраза и многоглагољивости. Бог гледа на срце, а не на то да ли си свештеник, монах, философ, итд. Хоће веру која помера горе и стишава буре. Тога нема данас у Цркви. Само нека обамрлост, протоколизам, рутина унутар теолошке мисли и богослужбеног етоса. Све што покуша да одскочи од цикличног тока постаје нерпијатељ број један, ма колико указивао да ниси на зараћеној страни. Не разумем зашто је тако годинама и због чега најкреативније људе прво покосе људи из „њиховог тора“. Има једна одомаћена а мало запажена мисао да Црква једе своју децу. Акценат је на уштројавању талента од стране оне инстанце којој смета што други не мисли као она сама. У тој јерархичности са таквим ставом то може бити било ко. Зато и има толико депресивних.

Односи су постали уштогљени, униформисани, блокирани самом службом уместо да буду њоме оторени прозор у присност есхатологије зарад другог и другачијег, зарад ближњег такав какав јесте. Без претензије о сопственој универзалности.

Срамно је да народ зна више о животу, Богу и људима од клира. Делују тако неискуствени, апстрактни, крути и недодирљиви. А људи су као и сви други. Неретко и оне конструктивне из клира поједе санкција само зато што имају шта да кажу.

Са друге стране, народ има нека псеудо-монашка приступања стварности Цркве па не могу да се уклопе нигде. Не могу да остваре монашки идеал у својим тривијалним егзистенцијама јер не знају да и не треба. Свакако, не сви, о којем год опредељењу говорили. Али, чињенично стање је да нема жестине, нема провокативне пророчке речи која се не улагује никоме и не мари за претње, нема искорака из театралног побожњаштва, егзодуса из верског површног клишеа где јеванђељска и светоотачка цитатологија бива проверена опитом праксиса живота. Надасве проверени искуством Цркве.

Нема да се чује нешто НОВО!!! Као да само укинули стваралаштво, благодатну надоградњу, као да смо свезали руке и уста Духу Светоме да кроз нас нешто НОВО каже. У најбољу руку имамо немилосрдне компилације (понекад монотоне до бесвести) разних аутора али ни то није наше, нити нешто НОВО под небом. Као да се још нико није досетио да осим фус-нот-теологије постоји један сасвим доступан и здравоуман начин постојања који црпи свој идентитет из личног односа са Богом, и да Бог има власт да усред нас самих први (а не последњи) проговори чинећи на тај начин да и онај ко говори претходно саслуша Духа Светога у себи па се и сам изненади оним што излаже.

п.с.  Није свака креативност атак на еклисиолошки идентитет, нити подразумева жртвовање светотајинске лепоте…

Advertisements