Да ли је овако нешто могуће савременом хришћанину?

Бити у праву, или праведан, а поништити своје знање, или врлину, ради здравља другог коме реч и дело не допиру до преображаја разума?

Није ли овај идеализам инкорпориран у распето Христово: „Оче, опрости им јер не знају шта раде?“

Сви се држимо (или би бар требало да се држимо такве перспективе), премда она одише, рекло би се, неком конвенционалном етиком, која свакако није без пневматолошког еха али је често замагљена и угушена одређеним стадијумом толеранције а некада ни тога него неког уштогљеног уздржања које не сме да гласно изнесе свој став о нечему. Овде је пак реч о нечему вишем – о саможртвовању. До краја, до дна, до сржи.
Имамо примера у историји међу светима који су делали овај макисмализам (не морамо се увек позивати на јуродиве, то постаје клише). Позната је прича да је један човек узео на себе убиство које није починио да би се спасио један убица а касније је имао чак и виђење Христа у тамници (узео сам ово као баналан пример).
Кога год другог да узмем као модел, полазим од тога да је свако био човек ништа мање од нас, па самим тим овако нешто није немогуће (још мање недостижно) за онога ко, према јеванђељском моделу, велику љубав има па самим тим показује и велика дела која нама делују „ван закона и реда“ јер сами нисмо кадри да макар хипотетички размишљамо у том правцу.

Зар нисмо слободни да покажемо већу љубав од тривијалне? Зар се нисмо ушушкали у минималне подвиге? И шта нас спутава ако не везаност за сигурне обрасце тривијалног битисања? Ако је благодат бесплатна, онда нема кочења осим кочења сопственом слободом. Рекао сам да овакав пример не мора да постане правило. Међутим, кад се уђе мало дубље у суштину, види се поражавајућа ситуација да је човек увек слободан да пројави своју љубав чак и на овакав начин мотивисан управо љубављу Христовом. Јер зашто би се наш труд састојао увек у малим стварима ако смо способни за већа? Наравно, не претендујем да зађемо у проблем узимања на себе више него што човек може поднети. Зато и не генерализујем саму поставку ствари јер ниједан човек није исти. Није све из незнања. Неко има знање како треба да реагује па не реагује. Као што рекох, људи се разликују па самим тим не постоји универзалан рецепт. И мислим да није само акценат на том полуживљењу или псеудо-живљењу Христа и Христом, колико ова тематика отвара питање како да човек препозна моменат у свом историјском животу као могућност да излије љубав која не мари за потребе, правила и расуђивања овога света којом би потврдио есхатолошки печат Духа Светога на себи?

Мислим да је ипак начелни проблем сама перспектива слободе. Људи се разликују и свако има другачији благодатни афинитет. Човек не може ићи преко својих снага. Али се враћамо на почетак: шта је оно што човека спутава ако не лична слобода да пројави дела љубави у већем обиму од уобичајеног скромног себедавања? Везаност за обичаје, конвенционалну етику? Везаност за људе шта ће о нама помислити? Ушушканост у сигурност личносног циркулисања у којем човек не жели да изгуби оно што има? Везаност за породицу? Овог тренутка човек може изаћи на улицу и видети одређену ситуацију у којој може реаговати (фамозни концепт неправде) али човек почиње да се ограђује статичном ужурбаношћу да дође од зацртане тачке „а“ до зацртане тачке „б“. Као да се човек боји да ће изгубити континуитет палог постојања између те две тачке у вакуму „простор-времена“ ако дејствује другачије?

Може ли се човек поништити толиким максимализмом зарад другог а да самом поништењу недамо темперамент ништавила већ Свеваскрсну позадину? Свакако имамо и таквих трагедија где је ништавило нажалост једини мотив као нпр. несрећна љубав једнога која толерише све тортуре другога.
Јер човек данас није способан да учини најмање – да се одрекне свог става, а камоли да учини највеће – да допусти тријумф зла над собом у име Васкрслог. Богосмисленост логоса добија своју дигресију нашим самоокретањем од оваквог питања. Питање „приоритета“ се уопште не доводи у сумњу ако полазимо од ауторитета који је Сам Христос. Многи наводе као самооправдање својих делања бар по  један  аскетски мотив који се као такав већ подразумева (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) у постављеној дилеми.
Тако да ми се чини да је човеку већ све дато и задато (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) али да човек не показује даљи искорак да пројави „већа дела љубави“ од „минимално тривијалне“ управо због парадоксалне заоденутости у сигурне обрасце (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва). Као да људи траже чак и унутар Цркве шаблоне да би лакше живели у свету а они охолији и да би манипулисали  другима. Толико мало познања слободе унутар Цркве се искуствује и препознаје управо код самих хришћана. Јер слобода не подлеже ни нискоумним а ни високоумним калупима.

Знам да је то контрадикторно, али је несумњиво присутна реалност…

—————————————————————————–

Видети још: О самоуништењу ради туђег преображења

Advertisements