Можемо се сложити око овог питања да сваки човек, и не знајући, има Духа Светога на основу којег има и биолошко постојање, али не можемо рећи да сви људи широм света имају исту пријемчивост Духом и богопознање у Духу (да не отварамо сад проблем крштења јер ни Богородица, ни св. Јован Крститтељ и други нису били крштени па то није представљало препреку за љубав према Богу). Постоји јерархичност узрастања. На пример, св. Дионисије говори о томе како анђелске јерархије примају благодатно богопознање примајући озареност нижих јерархија од виших.

Можемо рећи да тако и хришћани у свету, својим Лиитургијским искуством, одашиљу своје благодатно богопознање али да од личности других зависи колико ће том богопознању да се уподобе. Као што се отвара и дилема, у складу са темом, да није иста „измена“ природе (+личност=човек) оних који више ревнују за Црквени идентитет од оних који не маре пуно или нимало уопште. Јер у супротном падамо у опасност да прогласимо због свеприсуства Духа Светога у свету Цркву небитном а Причешће Телом и Крвљу Христовом сувишним, односно, да на уштрб Цркве упаднемо у својеврсни пантеизам и антропоморфизам као што су многи склони да кажу да имају вере али да им Црква не треба. Јерархијским речником, није иста причасност и богопознање оних унутар и оних изван Цркве јер није реч о интелектуалном домену већ о примању нестворених енергија у којима Сам Бог обитава.

Други пример, по празнику Педесетнице, на први рођендан Цркве, видимо да је на све људе сишао Дух Свети – преко којег су могли разумети језике једни другима – али опет није свакога од присутних тај Дух учинио апостолима, као што нису ни сви који су доживели језик Духа на себи остали у заједници са  Богом него су још хулили на апостоле да су пијанице тог дана. Дакле, Духа има свуда (јер Господ Својим нествореним енергијама сву твар одржава у постојању, у свагда-спасавајућем-акту-од-ништавила) о чему ће се и монашка култура сложити (да не буде трења између манастирског и световног перципирања) али неће свако да оспособи своје биће да постане плодно земљиште за Божије семе. Опет се враћамо на колосек да је срце човечије мерило пријемчивости јер ако је срце затворено онда га ни припадност Сабрању неће спасити. Отуда не можемо ни оне изван,  за које се Црква моли уздасима Духа Светога, искључити…

Advertisements