Божији Закон није мерило чак ни односа са Њим а камоли да се гледа из тог угла да ће неко продужити или каријерски улепшати себи живот насупрот или у синергији са Његовим заповестима. Са друге стране, постоји парадокс који Бог уважава а то је да се не може у свакој историјској ситуацији поступати исто. На пример, ако ћу неког слагати да би спасио нечији живот, са једне стране сам прекршио закон, док сам га са друге испунио јер сам показао љубав према човеку. Живот вере тј. верника не зависи од послушности Његовом закону већ његовој благодати која је инсталирана унутар Цркве као Богом изабраног места. Више детаља треба обратити на старозаветне праобрасце како је настала скинија као први покретни храм, који ће касније кулминирати у оснивање новозаветне Цркве (празник Педесетнице, види Дела апостолска). Тако да и цепидлачење око слова Закона једва да има Јудејску сенку, али је сигурно да има надмену конотацију која нема додира са правим исповедањем вере. Опет црно-бело поимање закона?  На крају крајева, колико их је чинило блуд па Христос није цепидлачио? Од десет исцељених губаваца само се један враћа да пружи захвалност али Богочовек није сујетан да проклиње оних незахвалних девет. Колико их данас чини већа безумља, па опет зар ће Он бити кратких рукава? Или мислимо да и црквени људи живе од закона а у греху стоје? Неће бити. Црква је пуна грешника који крше закон – што намерно, а што по слабости природе – али је суштина да Црквени идентитет не чине грешници већ Бог који је једини Свет и има власт да чисти присутне изнова и изнова – у чему се и открива динамизам богослужења. Мојсијев Закон се јесте односио првенствено на Јевреје, и ако се гледа из тог угла, Мојсијев закон јесте превазиђен пред Оним који је испунио закон тако што је у срца човечија усадио закон благодати. Међутим, Мојсијев закон можемо посматрати макар у светлости морала, или, као однос закона и благодати који је понуђен сваком хришћанину, тако да можемо да кажемо да није превазиђен.
Неки покушавају да истакну примат вере над делима, међутим, заборавља се да је дела без вере мртва. Потребно је и једно и друго а не једно наспрам другог. Други пак истичу само веру а неко само дела, али немогуће је ићи том линијом расуђивања.
Апостол Павле се често чини антиномичан када истиче веру спрам закона, али то је само док се проблематика посматра изван благодати обраћајући се Јеврејима. Међутим, у посланици Римљанима видимо да поред Мојсијевог закона помиње још два закона: закон греха и смрти који војује у човеку, као и закон Духа који дарује благодат да се заповест – за коју човек нема силе у својој природи – изврши отклањајући сваки недостатак.
Данас смо сведоци како једна струја хришћана истиче веру и благодат а друга струја веру и дела. Иако имамо примере из Јеванђеља који приказују обе перспективе: фарисеја и цариника (где се један надима делима Закона спрам онога ко нема) и нпр. распетог разбојника (који без дела али вером пронађе себи пречицу до Царства).

Advertisements