Нема човека коме срце није прирасло за неки жанр музичког укуса, са којим је одрастао или још увек расте као личност. Није потребно истаћи разлику између богослужбене музике и музике која нема богослужбено утемељење. Али то не значи да свака друга музика има негативно порекло. Усуђујемо се рећи да свака друга музика може бити катафатички израз оне апофатичности коју опитујемо на Литургији. Човек има потребу да то искуство изрази и пренесе другима. Наравно, као и хорска музика изван Литургије, она се као таква нема „за Кога ухватити“ осим за личну сентименталност. Први такав експеримент успео је са издањем ПГП-РТС-а „Песме изнад истока и запада“ а по текстовима св. Николаја Велимировића у којем се појављују актуелни бендови попут Партбрејкерса и осталих. Након тога, ретко ко се усудио да покуша нешто слично. Да ли је то производ лењости или страха од критике – не знамо. Међутим, овој теми ћемо се позабавити укратко јер је она веома комплексна. Питање је: Колико христолошких мотива можемо наћи у савременој музици а да не банализујемо и не идолизујемо приступ само зато што се све може испитивати из два или више угла?.
За почетак кренимо са бендом „Darkwood Dub“. Њихова култна песма „Запремина тела“ по својој веселој динамичности указује на перспективу човека који жели да превазиђе своје пропадљиве границе а што јасно може да има повезаност са догматским учењем Цркве. Такође, мелодична песма „Роботе“ већ са првим стихом „вежба из моторике може да те покрене…“ може да укаже на ону недостајућу дијалогичност код свих нас људи и на машинску безличност која због одсуства речи нас чини роботима а не људима . Исто је тако и са осталим песмама, као на пример „Дангуба“ која може да укаже на оно униније и лењост услед губитка смисла и мотива живота, или „Вртлог вира“ који указује како привезаност за оно што је пролазно може имати илузионистичке последице , или „Космос“ која са својом усхићеном мелодичношћу показује сву велелепност Евхаристијског искуства, самим речима „..читав космос стаје у бескрај, у простор између нас“.
Ту је и бенд „Обојени програм“ који без обзира на некад конфузне текстуалне или музичке опусе, нуде сву једноставност православне вере кроз песму „Кад се неко нечем добром нада“ , отварајући тако и поље есхатологије.
Затим, ту је и „Block out“ који и поред некад сувише тмурних мелодија, сурово исказује сву реалност постојања. Не треба превидети њихове баладе јер у њима нема компромиса са комерцијализацијом. На пример, песма „Против себе“ јасно отвара аскетску перспективу која тежи да погаси сав могући егоизам и последице које иду са њим.
„Е.К.В.“ је имао врло специфичну појаву у своје време. Нажалост, таквих бендова више нема, како музички тако и текстуално. Свакако да не можемо метафорично сваку њихову песму да вежемо за христоцентричност али нека питања се постављају. На пример, песма „Ти си сав мој бол“ указује на дубоку антрополошку димензију где ближњи може са својим безосећајним делањем да постане драматично оличење нашег крста .
Дарко Рундек са фамозним „Хаустором“ такође нуди ново сагледавање ствари. Песма „Гране смо на ветру“ није тако субјетивна како се чини. Она пре изображава једну људску немоћ да се човек адекватно понесе у одређеној ситуацији ако је блокиран од стране ближњег или неке више инстанце. Она итекако има саборну димензију, и може да се доведе у везу са личном пролазношћу и неизвесношћу.
Када се бенд „Електрични оргазам“ појавио на сцени 1981. у својој панк – конвулзији са песмом „Крокодили долазе“, још тада смо могли да назремо истог данашњег човека 21. века са свим његовим болним осећањем усамљености и бесмисла (а можда и умствене демонологије). Ту се опет отвара она догматика која само показује колико је човек дијалогично биће и колико му та самоћа ремети индивидуланост. Такође, песма „Златни папагај“ показује да је растојање богаташа од Царства Небеског остало исто са својим текстуалним концептом „тата плаћа све рачуне јер ми смо снобови“. Такође, одсликава нове генерације које немају довољно самосталности да сами зараде но паразитирају на уштрб родитеља у недоличним годинама.
Састав „Идоли“ нема пуно мотива које бисмо могли довести у православну везу, али зато песма „Маљчики“ показује идентично историјско крварење радничке класе која не може да дође до бољих друштвених позиција од оних који љубоморно чувају своје положаје  али и плате. То може да буде политичко, економско, социјално питање, али може да отвори и поље да сиромашна класа не треба да буде додатно оптерећивана од стране Цркве.
„Шарло акробата“ показује сав ужас прикривеног, а више не ни прикривеног, егоизма који мучи не само појединца у Цркви већ и саме чланове Цркве  на овај или онај начин. То не значи да је Која носилац једног атеистичког звука, но хтео он то или не, његова песма „Нико као ја“ постаје икона дефектног нараштаја који није ништа мање саможив данас неголи у време када је ова песма настала. Људи живе ову песму чак и ако не знају за ову песму, и носе је егзистенцијално са једним циничним осмехом.
Незапажено је прошао „Кирил Џајковски“ који међу првима чини синтезу између електронске, инструменталне и духовне или етно музике. Међутим, осим амбиенталних деоница у позадини, неки други садржај се тешко може понудити као онтолошки додир. Из Македоније, поред њега, ту је и „Анастасија“ која у том опусу боље доминира и истиче духовнију ноту са понекад снажним опитом сете . Чувена је њихова обрада „На рјеках Вавилонских“ која носи у себи богату еклисиолошку свест  приносећи рефрен „Алилуја“ са неким снажним страхопоштовањем Богу.
„Marchelo“ као српско оличење „Eminema“ уводи једну нову перцепцију чија садржина текста показује једну сложено-објашњену огорченост на себе, друге, државу и Цркву. Његов промашај лежи у неком јаловом покушају да учини свет бољим али без Бога. Ту су и „Београдски синдикат“ који негују сличну тематику али са још богатијим провокацијама у речима са том разликом што они не беже од Бога али некако наивно истичу себе као решење за сваки проблем. „Едо маајка“ је отишао још даље, и без длака на језику приказао све међуљудске односе у једној огољености у којем се човеку једино решење може понудити, ономе ко је сагрешио, да се покаје и тако покаже кроз стид да своју личност може учинити бољом за себе и друге. Не треба заборавити и стране бендове у чијој музици и текстовима можемо наћи њихово, макар и нецрквено, боготражење колико год они на прву лопту изгледали агресивни или депримирајући. Попут: Nick Cave, Metallica, Nirvana, Radiohead, Enigma, Wolfsheim, Depeche mode, итд.
Међутим, да не бисмо улазили у полемику колико се сваки од ових набројаних бендова држи девизе: „Што гледаш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не видиш“, и колико сами у вери стоје, чињеница је да сваки од њих може да нас доведе до једне инстант-брзе-спознаје, али да ако тај опит не послужи као одскочна даска за веру опет долазимо до зида који изнова ротира једну исту причу.

Научно је доказано да хармонична музика благотворно утиче на ментални склоп како деце тако и одраслог човека. Исто тако да и пријатна реч утиче на састав кристала у води више него ружна реч. Слично поређење можемо да рефлектујемо на читав животињски, биљни и људски свет. Но, вратимо се постављеној теми и запитајмо колико христолошких мотива можемо наћи у музици? Ово деликатно питање се може повезати и са кинематографијом и књижевношћу али за ову тему би онда требало више простора. Суштина постављене теме јесте у одбацивању сопственог радикализма према онима који можда не стоје, или не стоје толико блиско, у свом онтолошком додиру са Литургијским Богом. Само за оне који имају стрпљења, настављамо…
Култни састав „Партибрејкерс“ има фамозни хит „Оно што покушавам сад, ти нећеш за цео свој живот“ . Та песма се без много притисака може довести у везу са настојањем хришћанина да омогући себи еклисиолошко обожење и приказује напор са којим се он сусреће на том дугом путу да исти ентузијазам вере задржи насупрот неистомишљеницима.
„Рамбо Амадеус“ својим духовитим музичким наступима показује извесну дозу јуродивог барута који је потребан свим хришћанима како би изашли из крутости лажне преподобности. Он је толико идентификовао сву излизаност људи и музике деценијама уназад да је прекорачио све границе новим стваралаштвом које на први поглед делује апстрактно. Не бавећи се уобичајеним темама текстове надахњује различитим перспективама друштва.
Дивна песма „Немо“ од бенда „Идоли“ хармоничним контрастом указује на две стварности: а) личне пропадљивости стихом „изгледа да ме нема“; б) Литургијске перспективе која доксолошки испевава реф: „Небеса певају о слави“.
„Дарквуд Даб“ као један од најмодернијих бендова садашњице са српских простора има христолошку комплесну текстуалност изражену минимализмом у највећем интезитету. Њихова песма „Систем“ се дотиче историјских перипетија цивилизације у којој се надређена власт, било да је то Црквена или државна клима, показује институционално непродуктивном осим у контексту продуктивности али на уштрб својих подређених. Насупрот том изразу чињеничног стања, налази се песма „Ја те потпуно разумем“ која би требала да буде манифестација добре воље више инстанце или ближњега. Њихов „даб“ долази до изражаја у песми „Централа“ која уоквирује поимање вере као Црквени догађај где Црква задобија статус благодатне сигурности у којој „искушење престаје да слама“.
„Блок аут“ иако помало меланхоличан јасно показује једну безазлену ноту. Њихова мало примећена песма „Техно-логија“ оцртава једну људску свест, запалу у чамотињу и колотечину тривијалног Балкана, која се не мири са тим положајем. Такође, увиђа сву пролазност света и одсуство Бога у животима и атакује на буђење безосећајности у осећајност речима: „Шта је са нама?“. То је онтолошки излазак из медијске квази-реалности која покушава сваког да обликује према својој нарави.
Што се тиче хип-хор културе, она ништа мање не застајкује за осталим жанровима у свом изразу иако претендује на бескомпромисност са историјским трајањем света у негативним аспектима. Морал се показује као оруђе које омогућава бесмртност живота, кориговање другог и друштвеног уређења са абнормалном дозом наивности и цинизма. Састав „Београдски синдикат“ најкреативније дочарава сву изопаченост демагошке свести која без пардона захтева покореност сваке личности а без занимања за нечија верска убеђења. Песма „Дивљина“ показује вишегодишњу присутност оних који без икаквог критеријума налазе само своју корист на кичми ближњег. Исто тако песма „Алал вера“ изобличава сву надменост живљења и похоте очију по апостолској речи. Грешка је ако се сматра да они потхрањују ту димензију јер је они сахрањују без језичког устручавања и етичких баријера. Састав „V.I.P.“ указује на унутрашњи квалитет личности над приматом спољашњег изгледа али у неким песмама позивају на одговорност оних који држе своје позиције несмењиво. Такође, још не треба заборавити неприкосновен Београдски састав „Who is the best“ који је у своје време имао смелости да покаже прстом на одређене догађаје и ситуације када нико није смео.

Advertisements