Обзиром којим се све патолошким стадијумима називају „искушења“ (са свим психотичним деструкцијама сујеверја и неограниченим корпусом антидогматског битисања) мало ко озбиљније размишља о антагонизму између кушања Авраамовог и апостолског става да Бог не куша никог. Могу само рећи да ми који имамо дарове Утешитеља, који смо свесни да је човек посрнуло биће које је у свагда-актуелном процесу покајања и обожења на путу ка есхатону, да лако, у магновењу, иако свесни Васкрсења у залогу и пуноће која ће доћи, можемо а то и радимо, да одбацимо Бога и Божије када би се не нама него нпр. вољеном бићу десило нешто што све благодати света не могу надоместити: смрт детета, силовање вољене супруге, тортура над мужем, итд. Из таквог угла искушења које многи тако олако узимају у уста се показују као трице спрам оних који заиста страдају а да можда немају ни освешћен појам о Богу а камоли неком искушењу.
Лако је говорити о ономе у чему немамо удела, али кад нас проблем притисне ту није проблем вере, благодати, наде, молитве, итд. већ што је човек у тренутку док проблем траје без Бога или што смрт вољеног бића нико и ништа не може надоместити. Жао ми је ако неко не разуме о чему причам и дефинитивно кад о свему овоме говорим немам неке депресивне представе о нашој вери или Богу.

Као што каже апостол, Бог не куша никога, него сваког човека куша његова сопствена слобода и жудња. Зато су Оци истицали толико ревност, молитву и друге врлине, не јер је то нешто непознато, него јер је сасвим логично да човек који је умом, срцем и делима заузет у својим обавезама и у односу према другима, има мање времена, или га нема уопште, када би грешио. Зато се и пријатељи, и брак, и деца, и други односи могу у домену љубави схватити као одсуство личне жеље за себичним страстима. Но, пошто и то може бити мач са две оштрице, грех се може убацити и унутар ових сигурних зидина. Али је чињеница да ретко који човек, осим нескривајуће бестидног и охолог, сме пред људима јавно, нарочито пред блиским окружењем, да ради оно што би иначе злурадо радио у осами.

Ако занемаримо јудејске антропоморфизме у старозаветној историји, на неколико места у новозаветној стварности се помиње то испитивање људи у контексту искушења. Имамо чувени пример са патријархом Авраамом када се искушавала његова вера да жртвује сина. Шта ћемо рећи данас? Зашто Бог не би могао да искушава људе да би не Он већ човек могао да увиди ко и шта живи у њему самом (иако смо свесни да како каже апостол Бог никога не куша већ свакога његова жеља мами налик оном сократовском да свако има свог демона алудирајући на савест)?

Можемо да покушамо да направимо једну систематизацију да постоји искушење: демоном (мада многи то преувеличавају), слободном вољом (мада многи друге а не себе оптужују), и палошћу смртне природе (мада готово нико тај домен и не доводи у питање). Међутим, по мом субјективном мишљењу, лако је нама који верујемо и покушавамо да живимо богодоличан поредак сопственог обожења у Духу Светоме да олако говоримо о есхатолошком спасењу или да друге тешимо онолико колико могу да приме. Проблем који се овде покреће је комплекснији и наликује више тематици богоостављености.
Ако се неко дете рађа са великим дефектом или неко друго дете мучи педофил, како те две перспективе уклопити у концепт искушења јер се не може замислити да Бог као Љубав искушава на тај начин? Ако такве ствари нису до Бога (као што чврство верујем) шта је онда искушење? Да ли оно уопште има постојање? Јер долазимо до проблема да слобода једнога испашта слободу другога.
Из таквог угла, морал се јавља као псеудо-дилема јер како каже еп. А. Јевтић Бог жели људе који нису наивни као Адам у сусрету са демоном. Међутим, ово је и даље хришћански концепт. Где је ова дилема у односу педофила према детету? Јер то сигурно не може бити Божије допуштење?

Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.
Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.
Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу. Јер док шок траје места за веру нема. Вера може да претходи боловању или да исходи из њега али за време страдања ни Бог се није показао равнодушним (опширније: О парадоксалности бола).
И не бих се сложио да у Исусовим речима „Боже Мој зашто си ме оставио“ можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености од стране Бога Оца иако Он Сам јесте Бог Син.

Парадокс?

Advertisements