Никад ми није био приоритет да икоме намећем не само веру већ надасве личне ставове који не морају нужно бити богоцентричног  карактера.
Чињеница је само да, хтели то или не, долазимо у додир са људима. Неки су овакви, неки онакви, али је чињеница да ти који не желиш да икога одмераваш колико је хришћанин или не, сам долазиш под питање онога ко те одмерава, јер, по дифолту, постајеш им чудан (фамозна је мисао плитких хришћана да поштују веру до једне границе а чим виде да неко 24. часа даје своје биће Богу, онда настаје саблазан јер по њима ту нешто није у реду). Неки те, дакле, прихвате какав јеси, неко не – ту је нека златна средина са атеистима или традиционалистима којима и ниси баш трун у оку својим верским опредељењем. Али, неминовно је да долази до сукоба тамо где неко други има свој лични проблем који покушава да рефлектује на Бога, Цркву или хришћане. Сулудо је помињати број оних са којима сам се срео и који, ничим изазвани, посматрају веру као неки вид холивудске инквизиције где се аргументи махом заснивају на неморалу оних који чине Цркву. А сваки помен о енергијама Божијим своде на ранг митолошког бића који једе своју децу и да су хришћани аутоматски застрањени егоманијаци, наивни мистичари и тешки индивидуалци (свакако има и тога али чему генерализација – опширније: 100%).
Намерно бих поменуо лично искуство, да сам пет година радио по кафетеријама како бих се издржавао за време студирања. За то време, никоме нисам за све то време ниједном поменуо име Божије, како ниједног тренутка никоме не бих дао повод да ме клевеће за наметање вере. И оно што ме је ипак поразило, то је што за све те године нико и није показао упитаност. То ме је изгризало изнутра јер сам радо хтео да говорим о томе (Њему). Касније, када сам постао вероучитељ, у сусрету како са ђацима тако и са колективом, показало се да „прича о сејачу“ може бити итекако погрешно протумачена. Јер, ако неко не жели да прими семе, почињеш да се рвеш са кукољем а што је противуречно самом концепту Хришћанства које поштује први постулат Богом-дароване слободе код другог. Чак и да хоћеш да ућутиш, други ти не да да ућутиш а опет не жели да се сложи са основама вере.
До скоро сам живео (да ли у обмани?) у жељи да све људе видим кроз Христа и као Христа, чак и злураде атеисте (има и оних који умеју да буду људи, да не генерализујемо поред оних вулгарно примитивних), али од како сам почео отворено да улазим у дијалог са људима који отворено мрзе Бога и Цркву, све се више питам да ли је јеванђељска прича о сејачу икако могуће применити на њих. Не треба заборавити Христову огорченост на Хоразин и Витсавеју када их проклиње због њиховог равнодушног безумља за Његове речи и дела. Ето, има и таквих који Богородицу доводе у ранг са проституцијом, мошти са обожавањем мртвих, неки чак и у 21. веку још увек верују оптужбама првих векова против хришћанства да је на Литургијама вршен канибализам над децом, итд. и бојим се да они сами, како кажу, мрзе молитве за њих. Шта год рекао, као да ништа ниси рекао. Аутоматски си идиот само зато што јеси хришћанин макар и ништа не рекао. А да их оперишеш од предрасуда, чини се немогућом мисијом. И колико год да се љубављу распињеш, остају индиферентни на твоју жртву. А трагедија бола се увећава када увидиш колико хришћански екстремисти својим псеудоморфозама Духа Светога и лажном преподобношћу више штете Цркви и држави од атеиста.

————————————————————————————————————–

Видети још:

О атеизму

О четири типологије човека

О псеудо-хришћанима

Advertisements