Ако узмемо у обзир да време и простор има своје место и сврху као кулминационо одредиште у богослужбеној стварности Цркве, која сваком додељује ореол према дару присутности, често ми се догађа да сам уморан од чекања ПУНОЋЕ Царства које, иако се мистично пројављује на Литургији, још није у целости пројављено…
Другим речима, некад моја лична мини-историчност поежели да Парусија буде „сад и овде“ тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство. Није акценат на умору од чекања есхатона ако већ имамо иконично и пројављујуће отелотворење Будућег у садашњем, него, можемо рећи, о некој врсти нестрпљења да се оно реализује у пуноћи. Умор од чекања коначне радости која може бити различитог узрока, па и негативног.

Међутим, чињеница је да ми који верујемо, исповедамо и богослужбеном синергијом успостављамо Царство Божије сад и овде, опет и поред опита животворне радости и времена који нису од овога света, опитујемо време као проблем, као препреку, да се КОНАЧНО реализујемо у пуноћи Васкрсења које вером и надом ишчекујемо (иако наглашавам да време има своје утемељење у вечности Црквеног постојања, не демантујем историју).
Али, када Литургија прође, да ли ми можемо да задржимо искуствовано? Јер, како Оци веле, време се показује не само као богослужбена могућност на којој остварујемо спасење, већ и као смрт која разједа односе и анатомију. Уствари, када мало боље размислим, поучен стварно вишедеценијским односима са људима, и када некако на генералном плану видим како неке ствари стоје – моралне, онтолошке, надасве нечовекољубиве (опширније: О психопатологији еклисиолошке свакодневице) – некако у себи видим ПРЕКИД. Али не губљење везе са есхатоном која нам се тако евхаристијски нуди бесплатно и по слободи заједничарења, већ засићеност тривијалним стварима којима ток тече без преседана. Почиње да ме гуши сав тај вапај за полемикама, ратовањима, политизирањем, форумисањима, критизерством, лажима, … а Бог сваке благодати се некако маргинализује и доводи пред руб срама код хришћана као да Бог тобоже зависи од нас а не ми од Њега. И све се више плашим да се ми пре клањамо неком изграђеном појму о Богу неголи објективно Њему Самом као Личности.

Има изрека која каже да је и чекање задовољства већ задовољство. Међутим, ако узмемо у обзир историјске околности које неретко потиру икону Царства, некад, ако не и често, човек губи ту есхатолошку свест и чекање му постаје агонијом. Чак је и апостол Павле, према неким ауторима, у почетку своје службе мислио да ће есхатон брзо доћи, али онда увиђа са протоком времена да он неће ускоро наступити. Када богослужење прође, остаје време као изазов да га човек преобрази својим искуством есхатона, али и да га исто тако принесе Богу кроз службу свог присутног еклисиолошког постојања. Стари Адам је увек жив, можемо да кажемо да осцилира између два света обједињујући у себи оба, али због ВРЕМЕНА као оног који показује људску саморазлагајућу непостојаност, некад  један свет паразитира на уштрб оног другог. Зна се да је моменат коначног (више-неодлазећег) доласка Господњег само у Његовој власти сазнања, али човек има и своју вољу, можда и жељу да се ПУНОЋА ВРЕМЕНА догоди у целости. Неко, можда, јер трпи неку агонију, неко јер се рве са својом природом попут великих аскета Цркве, а неко јер једноставно не може да дочека од љубеће нестворене радости коју осећа тај Васкрсни све-моменат…

Advertisements