Н. Афанасјев би рекао да Црква нема одговор на ово питање.

Архиепископ Јован охридски  је давно, на једном од својих предавања,  мудро рекао да се благодат Божија не може ограничити само за оне који су са унутрашње стране Цркве (на Литургији) јер, ако ћемо и логично, Литургија се служи за спасење целог света а не само за оне који су у Цркви. Такође, исти аутор је рекао да и они људи (нпр. нека племена) који живе далеко од писмености и технологије, а камоли нове онтологије у Христу до које можда нису из неких разлога дошли, имају неку благодат. Можемо спекулисати о незнању, недостатку мисионарске делатности, итд. али то не умањује њихово назначење.

Поставља се питање, где су границе Цркве? Јер ако се Литургија служи за цео свет, и ако је Бог свудаприсутан, и ако цео свет одржава својим нествореним енергијама, кога ћемо смети да селектујемо да није Божанског порекла и да није дете Божије? Ако је некоме онемогућено да оствари свој потенцијал, благодаћу Крштења и Литургије, то не значи да такав и даље није створен по икони Божијој. Има савремених литургичара који говоре догматском оштрицом да ни Крштење није мерило спасења.

Такође, ако је свет икона Цркве, и ако Бог Отац види свет и све нас у Свом Сину, ко је онда изван Цркве? Јер Дух дише где хоће. Можемо о овоме да полемишемо али не волим ту злурадост појединих „хришћана“ који као да живе за то да други буду осуђени или се нађу изван приуготовљеног спасења у Христу. Сигурно је да Бог има одређени Промисао о таквима и да они нису ништа мање људи од нас да би се делили на личности и створења.

И увек ми се враћа слика о фарисеју и царинику која иконизује да човек може бити осуђен унутар храма, и поред догматског инсистирања да Црква спасава, али наравно не по цену слободне воље ако она не жели да буде исцељена, као и Јеванђељска слика о милостивом Самарјанину кога Христос похваљује због његовог морала иако није имао благодат Духа Светога. Све више уочавам узвишеност Новог Еона којег смо примили и окусили, и колико ће се од хришћана много више тражити јер нам је и много даровано. Из такве перспективе, сасвим је непотребно се надимати се вером и својатати Бога спрам оних који се не декларишу као хришћани (јер имају закон у срцима својим као што рече давно апостол), и сасвим је излишно питање да ли ће се спасити јер су мало примили па се од њих неће пуно ни очекивати. Тек у том светлу можемо разумети светоотачко, некад и помало наметљиво, потенцирање да човек увек треба да полази од посматрања свог греха уместо сујетне вере која себи гарантује спасење на уштрб других пред којима би да изиграва просвећен и преосвећен ауторитет.

Advertisements