Духовници су људи налик духовним родитељима који желе да помогну људима који су кренули за Христом, који су утврђени добрим живљењем догмата и добрим познавањем психологије и духологије вишеслојних унутрашњих димензија људи, и који по правилу никада немају исти благодатни медикамент за све људе јер се људи личносно разликују. Институционализам духовника махом датира из монашких утицаја на световни начин постојања, премда се превиђа да монаштво није ни у шта бољем спасавајућем положају јер Црква постоји на обе равни постојања. Монаштво је, ипак, настало у 4. веку као покушај да се одржи есхатолошки и морални идеал који је Миланским едиктом почео да губи на вредности. Међутим, духовници никада нису експонирали себе као што се учесталило данас, нити су компромитовали примљене харизме од Духа, нити су били радознали за најинтимније ствари своје пастве, нити били критизери најбаналнијих ситница стварајући од своје духовне деце менталне богаље, а понајмање били заинтересовани за гуруизам.

Говорим о људима које духовници праве будалама, који их краду, који их кажњавају и онда када епитимија није потребна, који намећу људима своје калупе, а неке и маме за поганије користи, итд., чинећи да други људи не пожеле себи спасење. Зависност и недостатак самопоуздања се овде увек некако дефектно везује за неког духовника, епископа, свештеника. Није дефект у односности већ у стварању култа од тог односа тако да личност не може да се осамостали него досађује и себи и духовнику за сваку ситницу  доводећи један узајаман однос пред руб баналности и незрелости уместо у богодоличну контруктивност која врхуни у обожењу.
Није спорно да човек треба да слуша свог духовника и да прими епитимију ако стручно лице познаје добру меру. Скрећем пажњу на крајности а не на ствари које треба да буду присутне као богослужбене. Мислим да свештеници не греше ако не дају превише времена и енергије онима који од егоцентричне преокупираности само на себе и своје грехове мисле па би да гањају свештенике за свакоминутну исповест.
Приче око Причешћа или не за време епитимије, за то немам главобољу. Има Отаца Цркве који су говорили да је добро некада се и по својој вољи мало одмакнути од Литургије, али да би се човек више ужелео Онога Кога пропушта. Као што има и оних који заговарајући чешће причешће развијају у себи „евхаристијски егоизам“. Одувек сам био за оно апостолско да свако треба да строго испитује своју савест.

Заборавља се генијално-провокативна мисао владике А. Јевтића: „Духовник није ту да ствара имбециле од људи!“. Коме импонује таква „згода“ – само напред! Свако је слободан! И све те наивне приче о релацији „духовник – послушање“ могу добити демагошки карактер унутар Цркве. Свог свештеника сам нашао „на прву лопту“ и никада нисам његов ауторитет и методе доводио у питање – чак и онда када је било основаног разлога за то.
Ако је Црква једини критеријум вечног живота у којој се Бог пројављује да би имао заједницу са Својим народом, и Кога не занима конвенционална етика и мноштвеност прекршених закона, ко смо ми да у име неких псеудо-моралних начела одвајамо некога – само зато што је грешник – од Причешћа? Ако је неко болестан – а сви смо! – о каквим релацијима говоримо? Јер болесном се онда ускраћује лек у име лека?!?! Бога не занима психолошко осећање кривице – то је домен наше сујетне интроспекције – него да постанемо заједничари Његове светости као једини начин постојања, па тиме и искупљења од кривице. Он Сам не издаје ептимије а ми хоћемо епитимије? Да ли је и крвоточива жена имала епитимију? По Закону је могла бити убијена али она се одважила на већу присност, и Христос је похваљује због њеног искорака. Да ли свештеник који греши Закону и Благодати има епитимију над својим делима?
Не говорим о негирању односа „духовник – послушање“ (премда га ни не истичем као мерило духовног узрастања) већ о дефектима таквог односа за које човек не треба да буде ретардиран да би пројавио свој одговоран став. Ако некоме то није по вољи, онда то само показује колико је ушушканост у један површни свет формалне побожности на виделу, који сам себе 100% поистовећује са свим оним радикално-схизофреним личностима што у име неке правде и правила бране другима да уђу у пуноћу истине и пуноћу заједничарења.
Механичко послушање није оно што човека чини иконом Божијом, поготово ако то послушање по некој инерцији добије неевхаристијску и неесхатолошку перспективу. Зато није ни чудо зашто се још увек толико потенцира аскетска динамика на уштрб Црквене реалности уместо да у благодатној клими апсорбује Нови Еон подвижнички се трудећи да га пројави и установи у палом и смртном свету. Видети још:

О подвигу и Литургији

пс. Проблематика није на релацијама „грех – казна“ већ „живот – смрт“

Advertisements