Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: „Ко ме постави судијом међу вама?“. То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човеколика, док је човек боголика творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других – параноидно и андроидно?

Advertisements