Људи…

Разапети између самосажаљења и самовеличања, оним што је било или што никад нису успели остварити. Несрећни самим својим постојањем а глуме срећу, или још горе, од себе крију своју несрећу. Помен о паклу се ту јавља као вишак јер – ту је. Улазећи мало дубље, и посматрајући тај зачарани круг апатично-цикличних (надасве бајатих) прича (породичне свађе, новац, итд.), у којима је фантастично непојмљива упорност у обнављању истих садржаја месецима и годинама, примећујем да људима без Христа – то је све што имају за шта би се могли ухватити.

Неко покушава да оствари себе кроз дете, неко кроз посао, неко кроз пороке, итд. али онтолошког садржаја нема – празнина као синоним смрти и даље остаје епицентар идентитета. Тек у том и таквом амбису колотечине увиђам колика је благодат Христа (=Цркве) једино увек нови Догађај који не оставља равнодушним и која реанимира и усмерава све личне односе у позитивном смеру (=есхатолошком циљу).

Без тог и таквог оностраног континуитета у овостраној реалности, човек се прекида на свим равним постојања (стрес, умор, здравље, усамљеност, итд.) и пуца у парампарчад – ако не нагло, онда постепено али исход постаје неминован. И докле год се човек хвата рубова благодатних хаљина Христових (=Причешћа), ничије лудило, дрскост и незнање га не може смутити, јер је свестан да је бољи део изабрао. Може само несрећнима тај бољи део да понуди али не и да га мења за њихове фобије и страсти. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће се закрпа одадрети од хаљине, и гора ће рупа бити. Нити се лије вино ново у мехове старе; иначе мехови продру се и вино се пролије, и мехови пропадну. Него се лије вино ново у мехове нове, и обоје се сачува.

Наравно, под условом да и сам такав христолики протагонист није инкорпорирао унутар Литургије своје антропоморфне утопије и психозе…

Advertisements