Покажи ми, Господе
ко живи у мени,
не знам ко сам
док не сретнем славу Твоју.
Старе подвојености
обнављају ране
и заклињу се
да су једина стварност.
Старе ране, старе издаје
на све Твоје благослове
које си непоштедно изделио
без помињања срамних безакоња
која данас јесу
а сутра их нигде нема.
Где је Дух Којим Си ме разгорео?
Где савест којом Си ме пробудио?
Где страх да Твоју Љубав не ожалостим?
Где мудрост да се злу успротивим?
Јер у мени нема постојаног града
– све цигле се против себе дижу –
камен који Си за Храм изабрао
одбија утеловљење
и радује се пакости изолације.
Сада, све је пустош,
равница без преседана,
празна слика
без Твога Духа – рама
и догађаја људи – околином.
Све илузије ударају лажом
да су сви токови славе Твоје
пресушени, исцрпљени
а добро знам да није тако
и да ми очи ум варају.
Избави ме од чамотиње,
од статичне врлине и греха,
дај ми да се Тобом сладим
као када први пут
радосно, радосно, сверадосно
сретох преображеног себе
на путу унутрашњег Дамаска
заљубљен у Твога Лице Откровење.

Advertisements