Колико ситничаримо непотребно на релацијама „оправдан“ и „свет“ у контексту Божијег Тројичног озарења? Библијска терминологија није у контрадикторности са поимањем светости. То што Црква одређене личности именује за светитеље, не значи да су други учесници лишени благодатног удела кроз Евхаристију. Наивно је и неморално рећи да само одређене личности могу да достигну „пуноћу раста“ а не сви они који се до краја живота уподобљавају Христу кроз Литургију. Колико знам кованица „пуноћа раста“ се односи не само на историјску и аскетску перспективу него и на есхатолошку и вечну у смислу, како Оци говоре, да човек не престаје никада да се усавршава на начин светости (причасности) у Христу, и да никада ни неће достићи ту „пуноћу“ јер је то сталан начин постојања у контексту опредељености за Бога Тројицу. Тако долазимо до непотребних подела на праведне и грешне, свете и несвете тамо где се народ сабира око епископа и Причешћа. Јер су сви оправдани и освећени истим Богом (наравно, ако је по слободи јер чак ни Дух не може да делује тамо где нема потврдне сагласности).

Светост не можемо представљати као коначно стање. Светост је процес. Не можеш му насликати корак јер је увек у покрету будући да су људи слободни и да након билион пута примљене благодати могу да је изгубе својим новим: „Не!“ Богу. Зато нема духовног стажа унутар саме светости како неки наивни трговци вером мисле. Поседују је сви чланови Цркви према мери своје пријемчивости. Колико неко у томе успева није мој домен али је накарадно било ког, ма и најнеморалнијег, члана Цркве не назвати светим ако он кроз свој грех достиже покајнички загрљај у Чаши Христовој. Не заборавимо да се идентитет Цркве не темељи на грешницима него на Христу, као и да сваки дар не зависи од човечијих моралних постигнућа него од Бога који даје колико и коме хоће – НЕ ГЛЕДАЈУЋИ КО ЈЕ КО. Управо ти људи нису лишени благодатног удела јер делатно показују учешће у ЈЕДИНО СВЕТОМЕ који их и чини светима. То је динамизам Цркве.

А то шта је логично или не, авај, вера и светост су надлогичне… Што се служби тиче, мислим на службе епископа, свештеника, ђакона и народа јер све оне, иако различите по службама изображавају Тело Христово у историјско-есхатолошком виду, исти Дух Свети убризгава небески кисеоник у сваког члана Цркве и нема да је један члан мање вредан од другог члана. Зато, спомен о службама итекако има везе са актуелном темом о светости јер се светост као дар Божији не може степеновати на деградирајући начин. Један је Дух али је дарова много. Зато и службе могу бити тумачене двојако: као харизме и као богослужење. Зато ниједан светитељ није свет од себе самога, или својих моралних дела, него његова светост исходи од Онога Који је једино свет – Бог.

Зато немам проблем са релацијама „оправдан“ и „свет“ јер су то благодатни синоними. Сваки новозаветни протагонист који је дошао у додир са Христом (=Црквом) постаје свет на основу Његовог додира те личности јер тако очишћење и бива. Измиче нам исцељитељна перспектива која је истовремено и дар обожења оних који су показали покајнички искорак ка Богочовеку. Зато, не негирам морал јер је он рефлексија благодатног додира који човек подражава из љубави према Богу, али истичем да сви јесу свети – КАО ШТО АПОСТОЛ ПАВЛЕ НАЗИВА ПРВЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – према слободној пријемчивости и накалемљености на Онога Који је једино свет.

Канонско прослављање светих није у раскораку са светима који долазе на Сабрање. Зато и наводим разлику у томе да нису сви једнако уподобљени или пријемчиви, али да нису умањени у дару светости у којем учествују причасношћу Оним Који је једино свет. Или, песнички речено, сви људи су као звезде на Литургији али не трепере све истом светлошћу – али, исту светлост Духа поседују. И те светлости нису лишени, према речима Христовим, ни највећи грешници. О том треперењу треба погледати мало дела св. Дионисија Ареопагита који говори о томе како небеска јерархија Анђела чак и између себе самих деле огањ тако што већи чинови снисходе мањим чиновима а ови још мањим.

Advertisements