Докле год човек живи у прошлости, изнова обнављајући једне исте садржаје, он се не може кретати ка будућности. Такав проблем имају и православни хришћани. Једни екстреми сувише живе у прошлости а други екстреми сувише у будућности – обе стране, дакле, превиђају садашњост и саботирају благодатни прилаз. Није свако сећање човечије исто што и Сећање Божије. Човек се сећа и онога што треба и што не треба. Сећа се злопамћењем за ствари и односе који немају објективног покрића него према мери своје острашћености које им дају широк спектар. За многа сећања човек као да нема контролу. Мало ко жели да има сећање на оно што тек треба да се деси, али и ако има то пре има додира са стрпњом о сутрашњици вулгарно-анималног постојања („шта и како јести, обући, попити…“) неголи са остварењем личности и личносних потенцијала. Тако се отвара поље еклисиологије, христологије, тријадологије, пневматологије и коначно есхатологије. Због губитка таквих онтолошких сећања човек срозава своју егзистенцију на поистовећивање идентитета са пролазним формама постојања (не мора нужно да значи и ниску моралност али танке су линије већ пре на самозастој пред барикадама индивидуалног постојања и смрти). Са друге стране, гледано психолошки, човек се изнова изједа оним што је било, углавном јер не може да подари опроштај некоме за нешто, те зато и не долази до преображења личности у ономе што би тек требало да наступи за таквога. Док се не опрости, а тиме и не заборави, нечији преступ, не може се човек опустити за нове садржаје, нити може ближњега видети у неком новом руху, можда налик оном како Сам Бог све види као добре из Своје перспективе. Ту нема злопамћења, па чак ни оног фразеолошког „можемо опростити али не смемо заборавити“ јер то није Божији угао гледања, и више се односи на стварност која сада јесте уместо на стварност која тек треба да буде.

Једно су сећања људска а друго су Сећања Божија. Митрополит Јован Зизјулас, који је неосновано омрзнут од многих псеудо-богољубаца али и од псеудо-догматичара, би много сликовитије објаснио ту различитост: Управо смо на светој Литургији вазнети у будућност, а есхатолошким бљеском и продором вечности, будућност постаје наше време. Будуће Царство узрокује Литургију као догађај истине, зашто не рећи, као догађај не-заборава, догађај вечног сећања Божјег. Заборав и њему својствено нестајање личности, остају неостварена претња. Очева „вјечнаја памјат“ гарант је нашег представљања пред Њим сада и у векове векова. Божја memoria aeterna нема додирних тачака са психолошким аспектима, већ се ради о онтолошкој потврди другога, макар тај други био радикално други — твар, свет. Као антиципација, предокус, веридба и залог, Литургија је наше сећање на оно што ће бити током и „после“ Другог Христовог доласка, кога се сећамо, партиципирајући у њему или причешћујући се Њиме.

У есхатолошком контексту читава Литургија је анамнетичког карактера. Сећање на „све оно што се нас ради збило“ нема за циљ да нас врати у прошлост, нити да прошлост доведе „само“ до садашњости. Анамнеза се, дакле, не завршава чак ни оприсутњењем нити посадашњењем, увођењем прошлога у хронос, јер би и на тај начин све чега смо се сетили и сви којих смо се сетили и даље остали у поседу смрти. Напротив, помињући све упокојене („особито пресвету Богородицу“, началницу усопших) и све живе, возглављене у локалном епископу, отимамо их и отимамо се из руку крајње просторно–временске индивидуализације и прелазимо у „Царство Сина љубави Божје“ (Кол 1, 13). Надаље, тим истим чином, улазимо у догађај најприснијег јединства у личности Месије, који је „испијањем чаше апокалиптичке срџбе прихватио грехе света у духовно-телесно-личну егзистенцију заступника и посредника“, а затим васкрсењем ологосио (сјединио) све и вазнео са десне стране Оца.

Од славног Христовог Вазнесења, Бог нас може заборавити једино ако заборави Сина свога јединороднога, кроз Кога и Којим и Сам (Отац) јесте Онај који јесте.

Advertisements