Иако смо сведоци опитног учествовања у Личносној благодати Тројичног престола, проблем бола и смрти за нас остаје извесна дилема. Сваки покушај да се вера уоквири у границама слепог оптимизма, може само да значи порицање историје са свим крстоносним негативностима. А тако се укида динамизам слободе и могућност љубави да уђе у коштац саосећајног подвизавања са перипетијама зла.
То што за Бога нема смрти и бола не значи да нема за нас. За Бога је то садашњост а за нас будућност. То, такође, не значи да Бог остаје слеп за „неправду“ овога света, већ да оне немају вечно постојање.
Ако изгубим вољено биће, оно је незаменљиво. Јесте, биће оно васкрснуто у Онај Дан, али до тада имам временски проблем одсуства универзалне личности коју не могу да загрлим, да јој се обратим… Мало хришћана улази у овај проблем. Као да нико не умире и као да је већ све решено. То је обмана пред наивним истицањем есхатологије и психолошко бежање од жртве. Не каже ли се и Богородици да ће јој срце бити прободено смрћу Сина? Не плаче ли Христос над умрлим иако има власт да га васкрсне?
Ако немам ноге, благодат ми их не може вратити; ако имам грип – Евхаристија ме не може (не нужно) исцелити; итд. И даље сам смртан, и даље болујем… Докле више са магијским приступима да је наша вера чаробна пилула која спасава од сваког зла? Чита ли неко црну хронику ових дана колико беба је убијено? Где је исповедање вере првих светих мученика данас? Данас имамо ескапизам од агоније а декларативну побожност. И чим уједе први комарац – одмах сви панично вриште: „Искушење! Искушење!“.
Некад стичем утисак да се од теологије, тиме и од Литургије, ствара погрешна слика. Јесте, имамо наду, имамо опит, имамо истину, али имамо и време које чека своје искупљење јер проблем смрти и бола још није у потпуности решен. Осим ако има оних који би да прокосе светоотачком „сад и још не“. Треба видети занимљиво дело „Пастир Јермин“ који одлично одсликава Цркву као незавршену реалност до есхатона.
Аутоматски нашој вери стављати неке идеалне перцпеције (хипер-оптимизам и хипер-морализам) није у складу са реализмом саме благодати и поштовањем слободе код човека – отуда одгонетка зашто толико хришћана на моралним теразијама нема у својим костима врлине које се од њих очекују из перспективе нецрквених људи.
Јесте, постоји смисленост кретања у есхатолошкој нади сада и овде, али није све благодатног порекла што покушавамо поистоветити са Царством Небеским.

Advertisements