Сваки пут

када погледом ума пропустим

Твоје присуство, Господе

почиње распарчавање

и занимање секундарним,

где се сваки сломљени комад стакла

заривен у онтологији меса

дичи, куне

да је универзална стварност

и да ми нема друге.

 А када Те освестим

додиром Духа Твоје Свести

видим туђе подстанаре

који шпијунирају сваким падом

расплињујући се на:

морал, сукобе, интересе

и сва сујетна ограничења

што пролазним даховима

коначне дестинације обећавају.

 Далеко је то од светлости

коју Си ми дао

и како је страшна исхитреност

када год то превидим,

или још горе,

када Тебе Самог спуштам

у безбројне поноре

умишљајући притом охоло

да свекосмичку Твоју вољу чиним.

Advertisements