Archive for мај, 2012


Бог није рекао да убијемо свој ум већ само ружне помисли а да сачувамо и преобразимо ум само у ономе што је богодолично. Тај подухват је толико савремен, или још даљи футуризам, јер је мало коме то пошло за руком. Можда и зато што није ни пробао да вежба. Тек у стражарењу над умом види се сва наша мислена болештина која је дотад била неуочљива. Чим престане стражарење престаје и објективност ума који увиђа сваки субјективни дуализам у људској природи. Неоснована је оптужба неверујућих људи да су хришћани аутоматски без ума самим тим што су хришћани; док, ипак, основа имају неки хришћани који оптужују друге хришћане што ума не користе па  у очима света делују застрањени. Са треће стране, многи се расејавају умом и на Литургији јер се не труде да учествују у служби него мисле на све што није Божије Који се мистично изражава у символима светотајинских обреда. А тек ту имамо истинску могућност да благодаћу Светога Духа отргнемо ум од уобичајених мучећих садржаја, било грешећих или само многобрижних, и да га неограничено уобличимо према Божијој вољи. Јер тада нашу створеност прожима нествореност, трулежност – непропадљивост, земаљско – небеско, затвореност – слобода. Као да налик Христу постајемо «двоприродни», јер Он Јесте и Бог и Човек по природи суштине, а ми и богови и људи по дару пријемчивости.

Свет више љуби интелект него што љуби веру. Задатак хришћана није да живи у дуализму између интелекта и вере, нити да их поистовећује, нити да их сукобљава, већ да оствари крстоносну сарадњу између једног и другог. Без есхатолошког надахнућа остаје само крстоносна варијанта базирана на сладуњавим моралистичким утопијама. Вера јесте изнад интелекта али то не значи да се интелектом не могу изразити делимичне истине. Зато народ наивно и даје већу предност елоквентнима неголи Евхаристији. А Евхаристија је изнад рационализма. Не може јој се приступити другачије осим вером. Улога хришћанина је да разумом доведе друге до свих догмата, али вера свакога сама наставља даље када се нађе «очи у очи» са Евхаристијским Словом Божијим Који је Сам Христос. Јер, разум не може себи објаснити како хлеб и вино постају Тело и Крв Исуса Христа, то може само вера. Након Причешћа, разум се уверава да је искусио Тело и Крв, да је постао једнокрван са Богочовеком, али на који начин – то не уме да испита. Ето на делу катафатике и апофатике.

Advertisements

Посматрајући Христову историјску перспективу, у којој Он уводи Есхатолошке догмате и догађаје самим Својим Постојањем и упливом у ток историје, видимо да је суштински циљ Његовог Отелотворења био жртвовање Себе за грехове целог света. И не само то, него је требало и пре добровољног умирања отрпети све оне ужасе од мучења. Колико је таквих међу нама који су спремни добровољно отрпети само мучења а камоли да слободно положе свој живот? Мислим, НИЈЕДАН. Па опет, и ми имамо ту историјску голготску перспективу свог страдања кроз чији крст улазимо у Есхатон. То зна свако од нас који се макар минимално труди у нечему за свој живот или живот оних које воли. И ако се погледа из мишије перспективе, сви испадамо жртве система, неправде или других људи, без утехе по себе. Међутим, из птичије перспективе није тако. И Христос је прошао кроз све оне мучне страхоте до молитвеног зноја и дрхтајућег заноса пред Оцем у Гетсиманском Врту. Колебљивост је неминовна! Тако и свако од нас у себи има свој врт. Али, тек у светлости Васкрсења се види да је све то било потребно и да је Исус остварио своју мисију која се док су болови трајали није ни примећивала. Тако ћемо и ми доћи до свог Васкрсења које сада услед страдања не осећамо. Тада ћемо посведочити колико нам је било потребно проћи кроз ова страдања која сада не разумемо и чине нам се незамисливо тешка (наравно, није свако страдање Божијег порекла – да не стварамо култ бола). Апостол би рекао да страдања садашњег века нису ништа спрам радости која ће нам се јавити. И опет, не само по деловима наде јер је нама много више дато него старозаветним мученицима који нису били удостојени благодатног обитавања у историји као ми (осим појединаца). И то није статична нада, имагинарна жеља, него чекајуће установљивање онога што се очекује. Зато многима снопови Духа Светога остају енигма. Дакле, не само што имамо есхатолошку наду да ће се наша мука окончати него да већ сада и овде имамо литургијску благодат која нам може посведочити и даровати то будуће искуство блаженствовања у Светој Тројици.

Опет, када кажемо да они који страдају ради Христа имају већу утеху неголи они који страдају без Њега, то не значи да су хришћани у нешто привилегованијем положају, него да благодарећи односу са Богом могу не да се отарасе крста већ да га преобразе у нову стварност; као што не значи да Бог више воли оне који ради Њега страдају неголи оне који страдају без Њега јер Бог једнако воли и грешнике и праведнике – баш као што ни сунце не гледа ко је ко него свима даје једнаку светлост – него је проблематика у томе што они који нису остварили свој однос са Богом немају за кога да се ухвате па остају сами пред амбисом смрти. Бог није навијач за једног човека који би био против неког другог човека (нажалост, таквих јудејских антропоморфизама налазимо и у 21. веку). Наравно, свако је сам у своме умирању – да не умислимо да су хришћани поштеђени и жалца смрти – али не умире свако са истим мотивима иако су обе стране на неки начин остављене од Бога у својим страдањима. Али од ова два типа човека само један показује зависност од Бога, присност са Богом и искуство бића које не жели да остави Бога Самог без обзира на домен страдања. Само тако можемо разумети есхатолошке умове неких светитеља који су са великим болестима у својим телима прослављали Бога а домен смрти нису ни признавали као коначну дестинацију човека па су знали говорити и пред своју смрт да смрти нема (свакако, није згорег поставити питање да ли су неки од светих негирали историју таквим умствовањем или се пре радило о личносној перцепцији која је сва у потпуности била прожета стварношћу која ће тек доћи са Другим Христовим Доласком?)

Свако од нас има своје време када ће му се призив Божији догодити. Некоме то бива пре а некоме после Крштења. Некоме од малих ногу, некоме у младости а некоме у старости. Баш као у јеванђељској причи о радницима који одлазе на виноград у различите часове. На некога се тај благодатни призив одражава позитивно а на некога негативно. Код некога без „велике помпе“ а код других „на сва уста“. Есхатолошка пројава тог призива зависи од пријемчиве нарави самога човека. Свакоме се призив догађа, али га човек можда не препознаје услед неверовања, предрасуда, недоследности. Надасве, ни за једног човека он није исти. Зато колико год звучало индивидуално и апстрактно, моја криза од пре много година се одвијала на следећи субјективан начин и не негирам да је ту било можда више психозе него реализма али то је било моје искуство. Далеко од тога да Богу желим попут неких, макар из велике љубави, да придајем и оне захвалнице  у којима није дејствовао.

Као некада Савлу на путу за Дамаск тако се и моје преображење догодило кроз на први поглед негативну пројаву призива Божијег. Он је привремено ослепео а ја сам привремено био под страшним немиром од благодатног утицаја на моју личност. Шок је био неизрецив, не само од толико ужасног духовног бола колико од пројаве нечега што дотад није постојало у мом искуству као реално. У таквим тренуцима, незнање и страх остају једини аргументи за смирење и усредсређеност за небеско богословље. И као што је Савле промено своје име у Павле, тако сам и ја свој идентитет почео градити на другим христоцентричним основама. И као што је он пре тога био побожан и радикалан на погрешан начин, тако сам и ја срљао градећи веру мимо Цркве и мрзећи свакога моралом. Та Божанска нестворена енергија је благоефективна али је у мени произвела супротан осећај услед кретања у негативном правцу од богоуподобљености. Све на чему сам дотад градио своју личност показало се малим и супротним од онога што сам доживео у Духу Светоме када ми се ореолска енергија излила на главу и тело. Не, нисам почео да пророкујем закораком у Духа, нити наивним падом у екстазу, то би можда било приступачније за достојније, док би мени као оваквом донело прелест, напротив, али сам осетио страшно духовно гађење. Као да сам осетио укус пакла. Литургија је тада судила мојим гресима на есхатолошки начин и ја ниједно ружно искуство са овим осетом нисам могао да упоредим. Можда када бих најгори стадијум пијанства и мамурлука помножио са неколико хиљада. То је надприродни немир који не долази са људских извора, али да сам знао за покајање у таквом тренутку благодат бих сигурно доживео као блаженство на начин какав данас, после толико година, слава Богу, опитујем. И тај ударац благодати, ошинут по ипостаси, ми је показао да је страдање сигуран догматски водилац ка познању истине и задобијању блаженства али је ударац и родио питање: да нисам био толико уподобљен промашајима живота можда страдања не би ни била неминовна него бих при преображајном сусрету са Богом докрајчио себе тродуплом радошћу.

Рај и пакао су синоними. Једна је зграда  и једно сунце које зграду обасјава. Неки једва чекају да их сунце обасја па отварају ролетне а други већ на први сноп одмах навлаче завесе. Ту се види разлика у пријемчивости. Тако је и са нама и Богом. Јер онај ко је заволео светлост не стиди је се него гледа да му цео дом срца буде обасјан а онај ко је заволео таму гледа да навикне своје очи још више на таму. Зато када светлост дође, очи које су навикле на таму доживљавају агонију и слепило, док они којима су се очи навикле на светлост доживљавају радост и прогледалост нових боја. Тако је сада у залогу Цркве а тако ће бити и на крају када пуноћа Христовог Доласка буде постала очигледна стварност за све. А онај ко не жели да Бог постане све у свима, колику ће муку имати када види да Бог жели и у њему да се роди и отисне Дух Свој? А онај ко жели, колику ће радост имати? Рај и пакао су у очима посматрача а не две лоциране и одвојене реалности. Ето зашто су феноменологија општења (комуникације, односа) и персонализма (личности) толико снажно и већ вековима изражени и одржани у Хришћанском свету.

Мерити време трајања поста и богослужења је нешто сасвим сувишно и долази од непознавања егзистенцијалног садржаја онога чему си присутан и за шта се трудиш. Како у познавању догмата, тако и у самом учествовању на својој служби као онај који конституише Цркву својим присуством. Ако си присутан а не учествујеш умом и срцем, наравно да ће монотонија бити неминовна – то и деца раде на другим часовима у основним и средњим школама. А ако учествујеш у животу Цркве механички а не познајеш Садржај онога Коме се клањаш – и то је промашај. Некорисно је себе оптерећивати временом трајања поста и богослужења јер када живиш своју веру онда је живиш 24 сата свакога дана а не периодично и безвољно. Јер када си нечему (Некоме) стално посвећен онда више време није битно и нема тензије. То је толико небитно колико не примећујеш ни своје дисање и број трептаја трепавица. Чак и истицање такве посвећености може звучати претенциозно, јер мало ко креће од логике да је Он првенствено посвећен нама, као што има аутора који данас богослужење не тумаче као потчињену службу свештеника Богу већ снисходљиву службу Бога човеку.

Уводити етапе живота на време које је „посебно“ за пост и молитву и на време које „није посебно“ за пост и молитву може само онај који не живи сваким дахом са Богом него периодично. Јер Бог је једнако неизменљив и кад ти имаш своје посебно време и дела и када их немаш. Зар имамо два Бога, те док ми деламо добро онда је Бог жив а док ми не деламо Он нема постојање? Биће пре да смо сами направили границе па некад Бога гурамо на једну страну а некада на другу, умишљајући да се наш живот помера само док га ми покрећемо а не увиђамо Његову свакоминутну Сведелатност. Другим речима, док ми умишљамо да „пуно“ чинимо својим делима онда умишљамо да је Он нама ближи, а када се уопште не трудимо, онда Њега чинимо анонимним. А Он је све време ту. Наша свест није увек са Њим. Нема богосвести.

Не постоји, дакле, посебно време и посебна дела, постоји само слободна воља која хоће са Богом или без Бога свакоминутно да оствари своје постојање а духовна монотонија може да пронађе само оне који су занемарили дар Духа који изнова хоће да пољуби и загрли човека сједињујући га са Сином Божијим и узносећи га Оцу баш таквог какав јесте а не на основу глуме између бирања када је неко време и дело посебно а када није. Када почнеш да живиш и делаш Бога, онда ти више није потребно суморно побожњаштво којим се многи надимају или самосажаљевају а понајмање ти је потребно специјално време и дела јер ћеш открити да је сваки моменат постојања изазов да установиш Царство Божије у себи и са другима.

Ако бисмо ишли мало даље па ипак инсистирали на посебности онда можемо рећи да једино посебно време и дело које постоји јесте Литургија као Она која уводи ново време и нетрулежно дело Сина које још није довршено пуноћом васкрсења. Само тако можемо разумети продужетак Литургије, њене благодатне рефлексије, да цео живот, дакле и након посебног времена и дела Литургије, учинимо свевремено и сведелатно посебним. Свако друго истицање посебности (важности рада, даривања, итд.) може бити обичан психологизам или у најгору руку застрањени нарцизам под разним маскама љубави. Зато ми је одувек било чудно код људи да затичем неку супериорну побожност када на пример почне Велики Пост а чим пост прође постану млитави и ван христоцентричних темеља; или, када ме са неком магијском устрашеношћу питају да ли сам побожан јер ми то изгледа као да ме неко пита: „Да ли дишеш?“; или, када неко својим аскетским напорима даје свекосмичке димензије као да Бог не ради ништа и као да свет само на таквог чека, итд. а све је то наравно одскочна даска да се са одређеном преозбиљношћу упадне у екстремизам своје врсте на другим нивоима постојања. А о наивним причама да је некоме потребно посебно време да би показао посебно дело може да говори неко ко нема љубави (свакако, друго је питање неког учења, стваралаштва, усавршавања, итд. али овде се намерно задржавамо на личносним интеракцијама када усамљеност нема изговора).

Постоје људи који себе третирају као нехришћане, затим као хришћане али нецрквене, онда хришћане као црквене. После свега тога долази Царство Небеско. Јадна селекција. Уместо да Царство Тројице буде епицентар идентитета оно постаје периферна вредност. Мислим да су у најбољем пневматолошком положају црквени хришћани, али баш зато и у најопаснијем јер колико видим склони су многи из клира и народа да унутар Цркве креирају «паралелни свет» мимо (не)хришћана и (не)црквених а да Царство Небеско нема ништа заједничко са свим тим. Штавише, да се итекако добро сналазе у том социо-економском али патолошко-гетоизираном свету, који се ни по чему у врлини и греху не разликује од света осим у исповедању вере кроз богослужење. Као да је аутоматизам службе тобоже загарантовано спасење!? И мислим да нема већег зла од тог перфидног зла да било који човек ствара „паралелну стварност“ унутар саме Цркве уносећи у Њу све оно што Она Сама није, јер се тако онемогућава дарована Личносна Сила да делује међу људима у Тајну Освећеног и Непропадљивог Јединства. Не могу никада наше пројекције да буду мерило обожујуће есхатологије јер онда долазимо до антиномичне шах-мат позиције, коју смо по самонаговору а слободом изабрали, – да сами будемо преображени Тајном Царства Божијег. Једини „паралелни свет“ а боље рећи „истовремени свет“ јесте продор есхатолошког Царства унутар овога света и испуњење света самим тим Царством. Такав призор бисмо могли да упоредимо са Тајном Христа који има две природе (Божанску и човечанску) па се и нама омогућава да имамо двоприродно постојање. Сваки други паралелни свет није ништа друго до шизофрени раскорак перципирања стварности који према мери подвојене смртности сваки фрагмент исте посматра одвојено од целине а опет као да је сваки фрагмент универзално мерило истине. Зато многи не могу првенствено у себи да помире есхатон и историју а камоли да сагледају свој мислени хаос који у Цркви созерцава све осим саме Цркве и Тајне Њеног узношења на Тријадолошки Трон.

Можда звучи антиномично али није невероватно, да права љубав и не може бити без «јаковљевог синдрома». Јер као што се онај рвао са Богом тако се и сваки љубећи рве са створењем које воли. Цео свет је алергичан на расправе али се нико није запитао колики напон емоција је положен у ту расправу не због егоцентричног ништавила већ због љубави – да воли и буде вољен!? Можда то звучи помало садо-мазохистички, али шта ако су то само људски, психолошки, али не и Божији, благодатни, критеријуми? Шта ако само кроз распеће човек налази љубав? Не само у несебичном смислу пожртвовања већ у узајамном жртвовању једно другог? Јер, молим лепо, и Отац је желео да жртвује Сина за дубљи смисао а у корист неког трећег, и то опет по надумној љубави која нама квари логичке перцепције чим се спомене жртвовање другог. Не мислим на буквално жртвовање другог него жртвовање мишљења у другог услед чега и настају дебате за сваку ситницу. Јесте, ми немамо савршенство воље као Св. Тројица али кроз подвиг крви и уздржања радимо на једномислију уз једномисленост Тројице а не сами по себи. Шта ако је једино љубав присутна у тим крварењима? Људски концепт љубави више одговара сентименталној лењости, еротици и богатству неголи у сталном са-распињању? Примамљивије је благовање од страдања, и смејање од плакања, али шта ако се надлогичка вредност љубави показује баш у том тако тешко појмљивом и прихватљивом страдању до 7 пута 77 на дан? Јер очи посматрача не знајући узајамност два бића која се препиру, може само видети бесмисленост препирача, док позадина може бити итекако заснована на силним упливима љубави. Штавише, сматрам да има парова који у том сукобу могу видети провокативан флерт. Има тога. Но, то не значи да ни они сами не воле лагодну тишину. Или, као што има свађа на добро има их и на зло. Љубав је распеће и ношење крста оног поред себе. Трагикомично у цивилизацијским круговима је што се у име љубави свако одриче свог крста и покушава га доделити другом, а други узвраћа истом мером. Сумирано, из таквог угла, боље је бити свадљив сваки дан а имати поред тога и другачији опит љубави, неголи мировати са свима а не волети никога. Који год да је подмет љубави, она је огледа у доживотном и догробном проналажењу праве фреквенције, усаглашавања, будући да по динамици слободе синхронизација дијалогичности нема постојани темељ него се мора изнова модулирати.

У данашње време нама је тако пуно даровано. Не осврћемо се за нашим прецима и не познајемо вредност њихових жртава. Жалимо само себе и угледамо се на неке апстрактне моделе понашања и квази-културе. Никада се нисмо ставили у позиције других. Ругамо се вредностима које не познајемо, само зато што нам је тако окомформљена позиција да не морамо размишљати о најмањем виду пожртвовања. Све смо стекли у својим угодностима, а услед похлепе и њих смо почели држати за немаштину. Други су криви што нису више жртвовани за наше интересе. О Богу нико не размишља. Чак и Њега ограничавају на неколико светитеља и свештеника у историји. Некада су људи остављали најмилије навике и породице, жене и пријатеље, да би отишли у рат, да би отишли у монахе, да би просули крв за свет како би свет могао опстати. Данас тога нема. Данас је све проглашено за легенду иако нас од неких чињеница дели неколико деценија само. Туђа жртва се потцењује зато што не учествује сопствена, када би учествовала сопствена скрушио би се идеал охолог европљанина. Укотвљени у сигурне обрасце трендовског разглабања и безличног помодарства, не смемо даље да бацимо удицу да упецамо Бога и себе у преображеном виду, не смемо да идемо на дубину негоо се хвалимо плићаком и у њему остајемо, проглашавајући цинично за лудаке сваког оног ко би се отиснуо даље од наших страхова.

Ко је још данас спреман оставити све и поћи за Христом? Макар мислено, макар делатним битисањем вере? Ко је још данас спреман посведочити континуитет благодатног силаска на Цркву у свом искуству? Ко је још данас спреман принети покајање на жртву угодну Господу? Цео свет да се обруши један светац остаје жив у све векове јер је он примио залог не од људи већ од Бога. На тај залог треба гледати цео свој животни век шта год се десило јер од њега зависи коначна реч – Васкрсење. Још увек бринемо «шта ћемо јести, пити и у шта се обући»…а то није живљење већ преживљавање, живот на апаратима, вегетирање. Живот значи дисати Духом Светим, Духом вечности, Духом слободе. Не као да је то врлина по заслузи човечијој него јер је то насушна потреба која храни човека одозго, а глад не можемо третирати као врлину. Сваку глад за којом јуримо у некој жељи изазваће нову глад, али глад за Богом засићује све наше жеље. Зар ћемо се показати мањим од светитеља који су били само толико мудри да се определе за глад у Богу? Нема недостојности у глади, нема стида, нема греха, гладан сам јер сам болестан и јер умирем. Божија љубав је та која када нас нахрани Духом Светиње изазива у нама настројење да деламо позитивно не дајући нам мира у стварима које не пружају мира. Не потцењујмо прошло, ни садашње, него се стављајмо у позиције других како би научили не шта је то поистовећивање већ шта је то саосећање. «Милости хоћу, а не жртве!». Само је Христова Жртва реална, али то не значи да Он одриче жртвовање једног човека за другог, јер Сам каже да нема веће жртве од те. Ето како се феноменално укрштају црквена и световна димензија – тамо евхаристија а овде ближњи.

  Ако оваквом брзином наставе да се штампају књиге, сву памет ћемо ставити у њих а без памети ћемо живети!

владика Николај Велимировић

Читање није мерило писања нити је писање мерило читања. Многи говоре да је суштина у вежбању али има људи дарованих којима вежбање није потребно. Има људи који пуно пишу али ништа не читају; који пуно читају а не сналазе се у животу; који пуно читају а не идентификују Христа од своје гордости; који читају и пишу у Христу а и даље промашују на догматском и аскетском плану; итд. Бог нас је обдарио чулима да посматрамо и ослушкујемо друге, небо и земљу, и са таквим чулима можемо пронићи колико је до наших снага и колико нам је дато свише до неких општих познања елементарних истина. Зато како са изградњама стално неких нових поредака, тако и са проналасцима стално неких нових истина, можемо појмити да је све то половично и непотпуно и да Истина у оном коначном смислу ипак припада Будућем веку. Свака књига може бити корисна христољубцу јер у свакој може наћи оног догматског Христа који стоји можда у супротности са садржајем књиге. Но, мислим да је боље да постоји сарадња између књиге и личног хтења, и да се више настоји из своје ризнице извући нешто неголи из туђе. Јесте, похвално је трудити се и у томе, није то мала снага, али опет некако дође тренутак када ће Неко погледати, или пожелети да завири и помогне око наше ризнице а да она остане празна. Кога не инспирише директна благодат Цркве кроз коју се Бог открива, нека Га тражи индиректно у свету и књигама не онако како Га свет и књиге нуде, него како Га човек себи представља да би Он требао да буде откривен у свету и књигама сопственим искуством живљења. Авај, и један мелос је довољан да човек у себи додирне Бога баш као што је некоме потребна само Једна Реч да почне Дух Свети у њему исписивати слова која нису од овога света…

Омладина

Када дођу преломне године за омладину, на помолу између основне и средње школе, а да се тај прелом још неће завршити до даљњег, до проналаска зреле личности у себи, (некада ни студентски дани нису гаранација исте) свако од њих ће проћи делимично кроз неке психолошке а можда чак и демонолошке ситуације. Зато није никакво чудо ако неко дете после доста година веронауке осети противуречне помисли у себи против Бога или система или друштва. Бунт је одувек био последица јаких духова који су махом копали на погрешном темељу. Зато, као део духовног и психолошког узрастања, мислене противуречности између «онога шта желим» и «онога што не желим» нису никаква новина. О томе је апостол Павле писао у посланици Римљанима пре више од 2000. година као први философ, теолог али и психолог. Зашто би на пример неко дете које је годинама уживало у својој молитви одједном осетило «забрањено воће» да похули на Бога и све створено? Није наивно да се то дешава баш у том часу а не дешава се ни у једном другом када се не приступа молитви, иако и тај приступ може бити набијен богатим психологизмом. Ако то није психолошко рефлектовање у смислу проблема са ауторитетом, почев од родитељског старања преко школских критеријума до Бога, онда може бити (мада није нужно правило) да је то мислени подстицај од самог непријатеља, или од личне психолошке подвојености (дуплираност ума) – мада је веома тешко направити разлику између ова два. Поента излаза из таквог стања јесте у самом прихватању таквог стања као нешто што ће пратити свакога кроз цео живот, а што би требало да допринесе игнорисању «паралелне стварности» у нама самима ако се она већ сама не уклања. Иначе, задржавање на мисленим созерцањима и аналитичким дијалозима са сложеним садржајима, само ће продубити и закомпликовати стање личности. То се дешава и онима који долазе на Литургију ако не учествују у саборној молитви јер њихова расејаност некада и не зна да су на Литургији и не разликују Тело и Крв Христову. Постоји моменат када нас Дух Свети «чупа умом» из свега што смо умом стекли али тај моменат се не изједначава са овом расејаношћу. Смисао? Подвиг вере или борба за веру чији динамизам не допушта гашење личног и слободног стваралаштва, још мање туђег,  у Христу, за Христа и Христом.

Више не умем да осудим човека. Који је то критеријум који нам даје за право да некога осудимо а некога не? Јер, истражујући детаљно, примећујем да нема много неке велике разлике између оних који су у Цркви и оних који су изван ње; ако је то покајање онда га има и ван Цркве; ако пак није, има непокајаних унутар Цркве чак и међу свештеницима; ако је то верски смисао над етичким, колико префриган може бити мој принос жртве ако сам не желим да ме мој принос очисти од стране Бога? Заиста, који је то критеријум и како ће Бог да нам суди? Јер, има толико грешећих по слабости али и по слободној вољи па опет не умањују свој однос према Богу, баш као што има грешећих према слабости и слободној вољи али немају никакав однос према Богу. Што би рекао свети Максим Исповедник, многи трпе иста или слична зла и проблеме али мало ко трпи све то ради Христа. Немогуће је према свима поставити исти критеријум. Ако је Бог Судија онда наспрам Њега а не наспрам  нашег греха бива суд. На који начин – не знам јер се сви, цело човечанство, тако мало разликујемо у гресима које ако нисмо починили јавно (делом) починили смо кришом (у помислима срца). Једно је сигурно, а то је да Бог више верује у човека него што човек верује у Бога, или у то да му може бити опроштено, због чега се многи повлаче у себе, сујетни што немају добра дела, те не долазе на Литургију да се очисте од сваког греха. Мисле да је то лицемерно, да је непостојано због стално новопридолазећих сагрешења, али то и јесте циклус, процес обожења, док се не догоди коначно обожење по Другом доласку. За сада и трпимо последице своје променљиве природе, али од онда више нећемо. Уосталом, када се не бисмо мењали, а што је последица наше смртности, не бисмо се показали ни слободни, захваљујући којој грешимо, али и можемо поново да се пресаздамо у нову твар по благодати. Како год окренемо своје судове, једнако се можемо надимати егоизмом како изван Цркве, тако и унутар Евхаристије. Ми не знамо како ће Бог судити, јер нема човека без самољубља. Ако пак суди по томе колико неко има Духа Светога у себи – ко ће опстати? Догматика иде том логиком да Бог познаје само оне који су у Телу Сина (Црква) али ако се Литургија савршава за цео свет, да ли има некога ко није у Телу Сина? Интуитивно, чежњиво, надам се да ће Бог судити по томе какво је нечије срце, да ли је љубеће или није, без обзира на домен вере као акта којим Он потврђује наше постојање. Јер зашто би Он потврдио онога ко нема љубави а устима Га признаје и имајући Духа делима Га одриче?

пс.

Ако се иде логиком да ће само Духоносци наследити Царства – нико се неће спасити.

Да ли је покајани разбојник имао благодат? Не.

Да ли је милостиви Самарјанин имао благодат? Не.

Можемо овако редом да проучавамо светописамске протагонисте…

Па ипак видимо да Бог похваљује и не ставља границе.

Биће пре да хришћани добијају благодат на дар али морално не напредују, док други немају благодат али морално не стагнирају.

Неке ствари треба оставити недореченим, ипак Суд припада Богу.

А Царство и пакао могу бити синоними.