Колико човек може да индивидуализује и психологизује своје лично-физичке напоре у егзистенцијално-аскетском кретању према Богу и у Богу? Можда нису мотиви увек дефектни (нпр. асоцијалност, ескапизам, ментални проблем, ниска моралност, итд.), можда могу бити и љубавни али без адекватних темеља (нпр. трезвеност, смиреност, самокритичност, догматски увид, итд.) – могу бити промашени. Опширније: Prepodobnost kao “shizofrenija”

Мучи максималистичко питање које се минимално провлачи у многим теолошким радовима али и делима код аскетских Отаца јер аутори очекују да читаоци буду потковани и отворени за смисао који им предају. Аутори не рачунају и не треба да сносе одговорност за асоцијације које читаоци  сами кроје својим индивидуализмом па их девијантно примењују на своје животе као да неко од њих тобоже изискује жртву која би превазишла и њихове напоре. Онда долази до култа побожности: ја сам  неко ко пости, даје милостињу, иде у Цркву, итд. дакле, ја сам неко битан – фарисејски сценарио.

Не знам да ли је наивно али до овог проблема практичног делања вере можда долази као неуспешан одговор човека према Богу – иако можда Бог од њега не захтева толики дар – у контексту благодатне озарености човека који вапије: „Ревност за Твој Дом изједе ме!“. Човек жели, психолошки гледано, да идеализује свој подвиг. Да га уздигне као принос Богу. Осећа да је добио неки дар али не зна како даље да поступи са њим, те ако је у питању екстреман ум прибегава чудним егзибицијама као што је нпр. избегавање људи да би сачувао своје таланте. Проблем настаје ако понестане оног смиреног Јеванђељског „слуге непотребне које су биле дужне тако чинити“. То ће имати окосницу са неким савременим теолозима који истичу превагу познања благодатног ништавила у своме бићу али оно не може имати додирних тачака са злом анонимношћу.

Или, друга могућност, од присуства изобилне благодати човек не може да остане миран, па жели другачије (напорније) да изрази своју љубав? Неко од теолога је рекао да чак ни св. Игњатије Богоносац није имао толику благодат колико је психолошки желео себе да жртвује за Бога. Не знам. Свакако, индивидуализам као појава је нешто што је остало некако „сакривено“ од самих боготражитеља и што је можда више имало штетности на читаоце неголи на аскете. Јер када неко греши не доводећи сумњу у свој грех, питање је да ли га уопште нешто и боли? Глуп човек не осећа своје незнање, бол осећа онај ко спознаје своје незнање.

Можда је и питање колико човек може уопште бити индивидуалан када већ има однос (заједницу) са Богом Тројицом? У супротном, онда се намеће одговор да за таквога Бог Тројични и нема постојање него је само неки имагинарни објекат у којем дотични рефлектује себе. Њега не занима Бог и однос са Богом већ индивидуализам сопства који се губи негде на периферији ума који од себе умишља неког другог Бога Којег искуство Јеванђеља и искуство Цркве не открива. Мало људи није поклекло пред аскетским опитима других који су године и цело биће посветили Богу, у смислу самообмане да је то и њихово искуство са којим су се поистоветили, а тек су их спознали у једном трену постојања и половичним бићем. Суштина ове аскетске проблематике је да аскетизам није циљ сам себи већ пут-помоћник ка одредишту-циљу Који је Сам Бог. Тог идола „самоаскетизма“ (самоупуцавања/аутогола) ни подвижници не препознају лако. Зато индивидуализацијом можемо именовати сваким покретом човека који себи приписује врлину а не благодати само зато што се трудио да испуни сваки закон. Опширније: Однос Закона и благодати 

Видети једну другачију перспективу која не форсира супериорно и тоталитарно подвижништво, као ни усиљено-моралну схизофренију, надасве, перспективу аскетизма која не искључује другог: О аскетизму

Advertisements