Љубав јесте дати слободу ближњем…

Али да ли ближњи увек зна шта је слобода? Да ли ми који се градимо слободнима знамо шта је слобода? Да ли наше педагошко усмерење на некога неће бити доживљено као атак на слободу? Нажалост, данас неки оно што јесте конструктивна и благоноклона критика изједначавају са охолим и безличним критизерством а то није добар став. Зато и има толико сујете и конфликта а ништа од тога не изграђује личност. Апостол каже: „Све ми је допуштено али ми све не користи“. Достојевски је конкретнији па каже да човек ни не зна шта треба да ради са својом слободом колико је пуно има. Владика Николај (Велимировић) каже да нисмо пријатељи онима којима све допуштамо по вољи. Дакле, танке су линије за поимање. А данас има и таквих квази-хришћана који намећу у православном свету све и свашта (типике, правила, обичаје, хипер-моралност, итд.) жртвујући на тај начин управо оно што је најслободније у хришћанству – сама слобода другог и другачијег.

Могу да имам љубав једнако према грешнику и праведнику (а ко је без греха и ко је увек све време праведан?) али да ли користи свима да  допустим све што раде? То онда није љубав. Зато љубав подразумева и критику али не из обести већ из љубави, налик родитељској љубави према деци. Коректан однос изискује и повратну критику – да и сам будем љубљен критиком другог а не безљубавним полтронисањем. Јесте, и Бог поштује нашу слободу, чак и када грешимо, али не зато што воли наш промашај већ јер се нада нашем покајању. У томе се огледа привид тријумфалности зла у свету јер свет не види ову другу перспективу. И наравно, љубав све прашта али да ли прашта себи онај који је своју слободу преокренуо у робовање тако што надмено покорава друге? И да ли треба баш свако зло праштати ако видимо да нема покајања или да други не увиђа свој проблем јер не идентификује своје зло као зло већ као добро.

Где су границе да некога коригујемо а да га не увредимо?

Где су границе да некога коригујемо а да на своју корекцију не заборавимо?

Где су границе?

За љубав не постоје границе, и без обзира на снисхођење туђим слабостима, она не флертује са промашајима, не кокетира са дрскошћу, не улагује се глупостима. Немилосрдна је у себедавању али није наивна за зло. Зато је њена критика великодушна. Где нема љубави, нема ни критике, него све остаје у границама нелагодне и напете тишине где други постаје терет пасивним трпљењем његовог/њеног греха. Има једна занимљива мисао из психо-трилера „The Girl with the Dragon Tattoo“ где убица каже жртви (парафразирам): Нисам морао да те на силу увучем у кућу, било је довољно да те понудим пићем. Могао си да одбијеш пиће. Инстиктивно си знао да нешто није у реду али свесно поступаш против себе и улазиш у дом убице. Јер људима већи страх наноси да не увреде неког одбијањем и неувиђајношћу неголи то што могу да настрадају. Слично и ми поступамо сваки пут када аминујемо неке промашаје код других само зато да им не бисмо рекли истину у лице а пре или касније нам се то прећуткивање обије о главу.

Advertisements