Размишљам о радости. О злоупотреби и излизaности њене појмовне садржајности. О одсуству бића које битује у самој конструкцији речи „радост“. Одбијам радост која је уобличена у еуфоричне маније. Која је сведена само на људски оптимизам и аутосугестивно позитивно расуђивање. Ругам се радости која долази од ендорфина, сератонина и адреналина. Било каквог вештачког стимуланса споља или изнутра,  од таблетоманије до усиљеног смеха. О безумној радости и злурадости да не говорим. Прихватам само радост која није од овога света али која јесте у овоме свету. Која је директна последица Божијег додира, прожимања и загрљаја. Истина, постоје здравоумне радости, профана радовања у којима учествујем, као и она непрофана попут несумњиве радости која, на пример, долази из постојања новорођенчета. Али сведочим да постоји друга радост, Духовна, нестворена, која када једном додирне биће, човек све познате радости до тада оставља и креће за њом. Која не зависи од страсти, расположења, пале природе. И без које је немогуће, барем мени, радовати се другоме човеку. Када не би било те Васкршње и Педесетничарске радости, која се манифестује у Телу Цркве, не бих живео Бога, нити бих марио за Јеванђеље као моделом кроз које бих требао да остварим бољег себе.
Ако смо радост свели на туђа или своја засмејавања, далеко смо од дара живота и Животодавца. Од радости која љуби и прашта. И још више, установљује нови начин постојања и предаје дар сопствене радости другом. Како је то далеко од бљутаве сентименталности и наивне патетичности, од аутосугестије палог радовања!!! Аутентичан хришћанин се жалости одбитком других да у његову радост уђу и увере се личним искуством у ипостасну радост коју исповеда. Исповедајући Радосног као Реалног а не као имагинарног. Зато када год заудара на песимизам, чамотињу, очајање, страховање и недијалогичност, нарочито код хришћана, треба се запитати да ли смо уопште ушли у радост Господа свога и да ли смо здравоумни или патолошки носиоци Духа Светога. Истина, само Дух одобровољава али ако човек и након примљеног дара светиње показује истрајност у негативностима, онда се Дух осећа као неко ко није добродошао иако се Његова радост суморношћу и утопијом људи не умањује. Јер, какав би то био Бог жалости или Бог Који зависи од нашег расположења чинећи Га непостојаним у Његовом блаженству и и изливајућем преливању Тројичне радости?! То не значи да не уме да саосећа и помаже већ да наша боловања не чине Божији Идентитет.
Не говорим о слепој радости, о безличној и бесмисленој радости какве, исцерене и изрежиране гримасе, затичемо усиљено код неких застрањених хришћана. Таква радост вуче на жалост. Заудара на обману, фарсу, сентимент и незнање. Ко зна, можда такав и и има Духа али по коју цену? Мучењем других или чак Самог Бога? Некако не верујем у такву радост колико год она била очигледна. Она игнорише историју, свет, смрт, бол, надасве ближње са свим њиховим понекад и преувеличаним страдањима. Зар је то ескапизам у име Бога?! Проналазак блага само за себе?! Ако неки беже од света због такве врсте радовања, онда имамо на делу својеврсну утопију и меланхолизам. Говорим о радости која је могућа и која је дарована баш у овом палом свету и са баш свим могућим невољама – без дистанце од страдања, без подигнутог гарда пред другима, али и без поистовећивања Царства Небеског са доменом агоније. Нажалост, уместо нарадост, још дуго ће хришћани имати да уче шта значи по онтологију укидање простор-времена, (а тиме и Цркве која има своје место и сврху у истом) уместо што њиховим прескоком умишљају да су достигли коначност обожења и још трагичније – да су достигли коначност есхатолошке радости. Јер Радост је увек нови Догађај који се богослужбено изнова Догађа. И никад за јединку, већ за Сабор светих тј. оних који су се по слободи одазвали на ехо Божијег Логоса. Свака радост коју човек чува само за себе, индивидуализује саму радост, компромитује је, и своди на инстикт хијене – а то само показује да ту ни нема пуно искреног радовања, барем не оног који би попут Цркве могао имати постојаног града.

FB_IMG_15110114386565600

 

Advertisements