Грех унакажава личност човечију али никада тако да може поништити у потпуности саму личност јер је створена по образу Божијем и јер је човек увек слободан да се васпостави и преобрази – нико га у томе не спутава осим његова лична слобода воља.

Исповест… Сама Литургија је покајничког карактера. Прича о блудном сину има Литургијски контекст јер се враћамо у Божије наручије које је Црква. То не значи да не важи преиспитивање савести и одлазак код свештеника али није мерило јер Сам Бог ако зна потребе наше зна и слабости наше. Дакле, Собом (евхаристијом) „спира“ (очишћава) наше промашаје који су временом можда постали саставни делови личности, градећи идентитет на нечему што нема вечно постојање, односно, што није Бог као епицентар личне егзистенције. Зато за приче о слојевима грешности који обавијају душу нема места јер сваки додир Духа чисти човека ако се искрено каје. Можда звучи провокативно, али некад ми се чини да чисти и онога ко планира зло, да би га одвратио од зла Сопственим оплемењивањем. Али није увек ехо слободе човека подесан за ту фреквенцију.

Са моралне тачке гледишта један човек може имати већа добра дела од другог, али са онтолошке (литургијске) тачке гледишта обојица се освећују са једног Извора и нема разлике међу њима. Зато у Јеванђељу видимо да Бог свима даје исту плату (Духа Светога), и ономе ко је почео да ради рано изјутра први и ономе ко је дошао предвече последњи.

Шмеман грехом назива издајство Цркве, онтологију новог постојања у благодати. Дакле, не треба падати у очајање са сваким новим грехом (намерним, случајним или оним који настаје под утиском биолошке слабости) јер благодат није дата да бисмо се „осилили“ за зла дела већ за добра.

Данас, под утиском догматике која реално говори да човека не спасава етика већ благодат, (јер и атеиста може бити добар а то га не чини светим) неки погрешно интерпретирају истичући само спасење благодаћу без дела па заборављају на синергију етике и благодати. Милостиви Самарјанин је добио похвалу од Богочовека иако није имао благодат.

Бога не можеш оскрнавити својим гресима, можеш се само очистити. Види пример крвоточиве жене у Јеванђељу, Бог похваљује њен искорак без обзира што је по закону била нечиста. Забрањивати себи очишћење, сумњам да долази од неке моралности и љубави… али наравно, истичем и да свако треба испитивати своју савест. Један свети отац је рекао да некада (не увек и не често) треба из смирења забранити себи учешће у Литургији, али не из хира или лењости, него да би човек дошао у спознају чега се лишава и тако још више се ужелео сједињења са Богом…

Advertisements