У ово време разноразних „боготражитеља“ тешко је не изгубити компас осим ако је човек заиста утврђен Духом Истине. Ниједан секташ не креће од тога да је секташ и да је у криву. Већина креће од свог ума а ретко ко од Ума Божијег па тиме и Цркве. Мало ко полази од своје заблуде него механички жели умишљеном безгрешношћу да оперише по туђим животима жељан најбестидније интиме за своја оговарања. Изгледа да у православној Цркви постоји „струја“, боље рећи групација људи, која ужива да рефлектује своју мрачну страну параноидности на саму Цркву и њен Тајинствени живот по благодати. Отуда има толико препирача који, како рече апостол, не знају ни шта причају а мисле да по Духу Светом говоре. Ко зна, можда је и то хула на Духа Светога која се неће опростити, како рече Син Божији. Испада да је већи непријатељ „изнутра“ од онога који је изван Цркве „споља“. Не подрива ли се тако јединство Цркве? Међутим, бојим се, као што Господ Својим речима није могао да сатвори чуда у неким градовима због њихове тврдоглавости, тако ни овде неће доћи до коренитог преображаја оних који тако бестидно роваре по светињи изговором очувања православне вере. Одакле почети? Ограничио бих се само на православном миљеу.

И ја сам имао искуство небројено пута са разним људима који од догмата вере очекују да чују оно што су пожелели да чују. Дакле, унапред су се припремили са својим ставом без жеље да чују мишљење (или макар сугестију) да није све „црно-бело“. Људи су мало спремни на парадоксалност оног „или-или“. Љубав не значи чешкање по ушима. Треба мало такве продрмати. Сад, ако такви то интерпретирају као атак на своју личност, или још горе, на идентитет Цркве – бојим се да је то њихов проблем. Па није свако мишљење атак на другог, но све зависи и како се износи неко мишљење макар оно било христоцентрично (нпр. агресивни наступ мало коме импонује). А то да се лична фрустрација приписује некој имагинарној угрожености Цркве, може доћи само од неке психозе чије порекло кроз неколико стотина сумњи треба прочешљати.

Давно  сам имао случај, сада већ „бившег“ пријатеља који је имао неки проблем у односу ка мени. Он се декларисао одувек као хришћанин (намерно истичући свој „духовни стаж“ како је већи од мог). Таква декларативност није обухватала учешће у Црквеној стварности него у неким националним, супер-моралним, идеолошким и чак патетично-витешким идеалима (са увек параноидним ставом да свет од нас а не од Бога зависи). Међутим, у чему је проблем? У томе што он није желео да настави своје усавршавање у вери, да нешто даље прочита, научи, пита, итд. него је све одговоре нашао у себи. Помало трагично. Зато, сваки пут када бисмо започели дијалог, макар и необавезан (нпр., о политици, поезији, музици, итд.) он би у свему тражио неку „подвалу“, неки „демонски принцип“, неку „заверу“ против себе или Цркве. Дошло је до тога да је почео вређати а да је своје вређање приписивао вољи Божијој, и то чак позивајући се на Библијски контекст да „Тражим ласкавце да ми чешу уши„, не видећи разлику између дијалога и свађе, или разлику између догмата и канона, етике и онтологије, институционализма и пневматологије Цркве. А на крају, не видећи разлику између добра и зла. Милим да ме то највише тангира, када неко тако секташки прочита нека дела Отаца, Писмо, и на основу пар долазака на Литургију, почиње да „терорише“ све око себе а да не види у томе свој проблем. Зато, да не гњавим више, треба таквима рећи истину ма колико болело обе стране. Али се исто тако бојим да то неће ништа променити јер се одређене речи чупају из контекста и на њима се базира читава идолатрија и клевета. Другим речима, тврдоглавост наставља своје и питање је колико ми требамо да будемо тврдоглави да се одупремо таквима а да то не угрози однос.

Онда се поставља питање: До које границе треба трпети такве „боготражитеље“? До оне докле желе да покажу покајање. Инсистирање да се однос одржи у име вере а да однос чемерно испашта јер љубави нема  – не води никуда. У том случају, боље је да свако оде на своју страну јер ће можда само тако доћи до спознаје свог промашаја, налик спознаји блудног сина у Јеванђељу, ако се једна страна више не намеће другој, уместо што би по цену здравља и лицемерног морала обамрло и безлично вукло се неко пало пријатељство као рањени леш.

Advertisements