1) За овакву једну тему препоручујем књигу ђакона Милорада Лазића „Естетика тела и тајна полности“ у којој се на веома креативан начин руше многе предрасуде али и непотребни табу-конфликти (читај: сексуалне фрустрације). Трагично је да једно такво дело не добија већу пажњу међу свештенством и народом.

2) Многи говоре о сексу и уздржању пре брака, а заборавља се да људи  могу да постану много настранији у самом браку управо због накарадно-патолошког самоуздржања које је само себи постало опсесијом синдромом „забрањеног воћа“. Један професор ће духовито рећи да брак почиње онога трена када и сексуални живот.

3) Шта је уосталом Света Тајна брака? Зар сексуална привлачност супружника постаје оскрнављењем те светиње? Сумњам. Глупо је телесном општењу давати неке јуридичке конотације. Или ћемо тако наивно изједначавати сексуалност оних који се воле и оних које се прождиру телима? Лично познајем неке манастире у којој Света Тајна брака није добродошла, односно, на супружнике се гледа са неким чемерним незадовољством. Зар то није подвојено схватање Свете Тајне брака од стране оних који мрзе на брак једнако као и на сексуалност? Како онда такви не поштују благодат Божију ако је та Тајна по Божијем благовољењу?

4) Жена ништа мање не ужива у „интими додира“ од мушкарца – како на међусобном плану, тако и на појединачном, ако се већ дотичемо теме „самозадовољавања“. Све то варира од човека до човека и од човечице до човечице. Један свештеник је лепо рекао: „И ја сам то радио…када се чаша препуни…“ Мене то није саблазнило, више ми је импоновала његова искреност.

5) То што је Христос био присутан на свадби у Кани Галилејској, не мора нужно да се тумачи као Светост брака или као благослов Брака јер иначе би свако био свет самим тим што је у црквеном браку а знамо да многи од брачних парова не учествују у животу Литургије. Није немогуће да је у питању педагошка мера како се човек не би сувише „распаљивао“ али мислим да то распаљивање није ништа мање „ударније“ у самом браку. Да извинете, неко једва чека институционализам брака само да би могао да се лакше оразоноди.

6) Где је место брака у Царству Божијем (есхатону) ако Сам Бог каже да нема пред Њим ни мушког ни женског него су сви као Анђели? Не можемо, дакле, говорити о апсолутизму, нити вечном одржању брака у смислу да ће супружници бити и даље супружници једно другом тамо  ( у есхатону)  где почиње Вечно Супружништво са Светом Тројицом.

7) Један свештеник је понудио решење које је блиско мојим покушајима да укажем на проблем: Као прво, свадба у Кани Галилејској има своје евхаристијско и есхатолошко значење. Претварање воде у вино има своје значење у претварању дарова у Крв и Тело Христово, а ово да је на крају добро вино а на почетку лошије, јесте есхатолошко виђење живота вечног, од пролазног (лошијег) ка непролазном (вечном). С тим у вези, не бих се сложио са онима који само говоре да је свадба у Кани Галијејској показатељ да је Господ благословио брак, већ има више везе са показивањем Христа као Сина Божијег и Господара кроз Кога је све створено.

8) Љубав и трпљење једино омогућавају да Брак функционише јер друга пречица не постоји а ни благодат Божија не може све да „супституише“ јер је много фактора који немају апсолутно никаквог додира са онтологијом Царства Небеског. Млади већ предокушавају ту димензију у својим везама када се свађају и када се мире…

9) Данашња омладина страхује од брака углавном из неоснованих разлога често имагинарне природе. Они се плаше да ће да изгубе своју личност у браку уместо што у њој могу да је остваре. Такође, као да ће самим ступањем у брак да изгубе „идилу“ каква је пре тога у некој романси постојала. Са друге стране, други претендују на то да ће самим браком да „измене своју природу“ и да задобију квалитете које пре тога нису имали. Наравно, све се може посматрати из два (и више) угла. Чињеница је да брак, било општински а било као Света Тајна брака није довољан сам по себи. Они који се венчавају општински мисле да су успели у својој љубави заборављајући да су Адам и Ева такође пожелели своју заједницу, љубав, изван заједнице са Богом. Опет, они који се венчавају у Цркви мисле да су „дали Богу Божије“ и да не морају више ништа да имају са Црквом и Литургијом као новим начином постојања. Брак има своје место и сврху у историјском кретању ка Есхатону, и он би требао да буде одраз једног здравог носиоца етике и благодати – јер то није немогућа мисија. Међутим, чињеница је да свако долази на свет са слободном вољом али да и поред доброг васпитања, потомство може избарати криве путеве из неког личног конфликта. То је оно што је Достојевски писао да човечанство не зна шта ће са својом слободом изван заједнице са Богом. Са друге стране, да је брак тако идеалан како га представљају – није јер он јесте крст и без личног распећа у браку нема ни васкрсења. Мислим да је Д. Станилоје о томе добро писао, истичући чак опасност да нас неко може толико добро познати да таква огољеност наше личности може носити болне последице по обе стране. Можда у том светлу треба разумети зашто се бракови неких свештеника не одржавају у својој постојаности. Али, сам брак као Света Тајна, дакле, може да буде адекватан путоказ и помоћ на путу са Христом и у Христу ка Оцу и Светоме Духу. Но, има негде у Писму где се каже да није свакоме дато да буде ожењен али и неожењен, удата али и неудата… не јер је у питању даровитост за једне а ускраћеност за друге него јер неко једноставно не жели такву врсту заједнице а неко не уме да је оствари иако је она свима исто дата…

10) Владета Јеротић ће у једном свом делу направити занимљиво поређење указавши да истовремени оргазам мушкарца и жене који врхуни у зачећу детета може бити једва бледа слика сједињења човека са Богом.

11) Колико смо данас далеко од ранохришћанских секташких концепата који по правилу лицемерно мрзе тело и све што је материјално а све под изговором чистоте и духовности?

Advertisements