Једно је сигурно када је у питању Божанска благодат која тако црквенолошки бивствује, а то је да када она нађе «место» у човеку, у њему самом је топло и осећа пуноћу егзистенције, док када она није у њему, он осећа хладноћу и празнину. Сличну паралелу можемо да подвучемо метафором сунчеве светлости да бисмо изразили нестворене енергије – што је човек више на сунцу то му је топлије, а чим се забарикадира у својој соби постаје му хладно. Свакако су уочљиве инсинуације када говоримо и о естетици сунчеве светлости која и најдепресивнијим духовима изазива свечана расположења, јер се на тај начин сасвим сигурно могу упоредити осећања која изазива нестворена енергија баш као и када је напољу тмурно време а човек егзистира далеко од Бога. Зато нам је апостол оставио у наслеђе поуку «силе у слабости» јер и по најтмурнијем времену човек може носити сунце у себи. Наравно, и поред дословно реченог тмурног времена, ту је и алегорија о невољама кроз које пролази сваки појединац. Полазећи од себе, мој егоцентризам (са којим се рвем доживотно) се никада и још увек не слаже ни са једном невољом која ми се догађала. У томе нисам полазио од «неправде» као већина али Христос никада није ни рекао да треба да будемо наивни и да се слажемо са сваким трпљењем зла. Не би онда узалуд говорио: «Одуприте се ђаволу и он ће отићи!». Владика Атанасије би проширио ту мисао на други начин говорећи: Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу. Али, без обзира на мучне и сујетне толеранције, када би њихово дејство прошло, осећао бих валовиту зрелост и смелост пред Богом и људима због отрпљених ствари. Ни данас се не слажем (ако треба) ни са свештенством и епископима ако видим да у нечему срљају, но то не бркам са мржњом према њима, нити према њиховој благодатној служби. Они су ти који занемарују народну благодат царског свештенства присвајајући службу себи а превиђајући да се њихов буџет храни од народних примања. Чак и да се то примењује на лоше потезе црквене политике, ако ми се одузима право гласа, јер већина увек претендује да узурпира себи «истину» коју поистовећује са доменом социо-економског интереса а не благодати у Христу, онда немам проблем ако знам да су моје «две лепте» дате за олтарску жртву.

Advertisements