Јесте, богословље говори о једним истим стварима али никада на цикличан начин, једносмерно, као змија која гута свој реп,  јер су то нове стварности које самим понављањем не затварају круг већ га отварају ка сталном незавршетку, ка неугасивој Персонализованој Вечности. Зато и апостол, када говори о есхатолошком Царству, не говори као о његовом застоју у месту, као утрнућу, него о непрестајућем усавршавању кроз језике и радње које човеку нису знане али и кроз језике и радње које богослужбено јесу доступне. Као што и други Оци, када говоре о Парусији, не говоре као о њеној завршеној стварности и вечној обамрлости, налик тупоумној и деградирајућој радости, већ као динамичном кретању «кроз мир Божији». А где се то крећемо? У све већој обожујућој, нествореној и причешћујућој енергији ка трону Свете Тројице, или, «око» Свете Тројице. Ово „око“ уместо „у“ или „ка“ треба созерцавати јер није реч о интеграцији Божије неприступне Суштине. О „у“ можемо говорити када свесно опитујемо Духа Господњег па налик апостолу можемо рећи да не живимо више ми него Христос у нама; а  „ка“ можемо употребити када се трудимо да наша икона достигне подобије, и када достигнувши руб обожења не жели да изгуби Цара Царства. Литургија и јесте то стално славословље Бога али не на занатски већ на онтолошки начин. Небеска (анђелска) јерархија то најбоље изражава јер они најприступачније и најживотворније живе делатно своје славословље. Појање које затичемо у Цркви и има ту онтолошку намену и порекло, да иконизује и изображава Реалност која није од овога века и да Га сведочи песмом, али песмом од чијег мелоса човек може жив да буде сада и у све векове. Јер усред мелоса у атмосфери, па тиме и на врховима грла оних који поју,  Света Тројица налази Своје место као Онај Који снисходи али и као Онај Који узноси људе на нестворени пиједестал обожења.

Advertisements