Мошти су јединствени показатељ не само велике благодати која је предана неком светитељу, него колико дубоко она задире у тело свакога од нас, постављајући не само у душу већ и у тело честицу васкрсења за које је тело превасходно намењено. Пред темом васкрсења и највернији мора да задрхти јер је таква тематика сасвим неуобичајена али и малопојмљива и за најфилософскији и најлогичнији ум. Оно што умире показује залог своје нераспадљивости у мртвом телу (личносно-одсуствујућем-а-не-душевним-прелетањем-у-друга-небеска боравишта). Личност је мртва али њено тело показује благодатну приврженост ненестајању а што видљиво пројављује (телесно аргументује) својим миомирисом. То је друго чудо поред чуда нетрулежности. Природа бунтује против смрти чак и мртва! Одржавају је Божије енергије. Телу свакоме од нас створених на земљи припада та част према заслугама Сина Божијег. Богочовек хоће да се и наше тело претвори у храм Духа Светога. Он хоће да преда тај дар. Не светима него и грешницима. Он не гледа ко је ко. Он не поставља деобе. Он одбија суђење. Тело оздрављује пред Његовом силом. Личност сведочи то искуство на себи. Наравно, то није увек случај, барем црна хроника свакодневнице говори другачије али није ни сваки случај уперен бићем према Богу. Неки савремени научници су установили да ништа што умире нема апсолутно нестајање већ или се разлаже са тежњом да се атоми разједињеног поново саставе један са другима у целину, или се кости саме чувају у утроби земље као семе које ће род свој донети у своје време (по Другом Христовом доласку када наступи свеопште Васкрсење). Мошти су веома битан залог благодати да се тиме не би превидела телесна димензија обожења. Зато су икону васкрсења највише потамнели и изопачили они који су заговарали бесмртност душе (али не у есхатолошком већ у загробном смислу) као и телопрезирачи у сваком нараштају (ситничарски се саблажњавајући о сваку полност као да она сама собом подразумева блудност у аутоматском смислу а не Божанско стварање). И чим је Бог почаствовао човека да му благодат гостује у телу, то само показује колико високо мишљење Бог има о телу које је Сам, без обзира на пад човеков, приредио, осмислио и креирао. А са Христом још и допунио, преобразио и васпоставио. Ако на то додамо да једно такво озарено човечије тело има даровану могућност да помогне и исцели друго фаличније тело, онда то опет потврђује величанственост благодатне телесности. Зато, мислим, да нема већег парадокса као залога васкрсења од овога да неко ко мисли да је жив а фаличан приступа мртвоме у кивоту а задобија Духа Светога. Онда се логички намеће питање само од себе: Ко је ту заиста жив и здрав? Да ли онај што лежи у кивоту или онај ко приступа кивоту? Тако се слава Васкрсења очитава једнако како у мртвима тако и у живима али не у сваком мртвом и не у сваком живом, већ само онима у Господу Христу и које Бог Тројица жели тако да прослави. Јер није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога Који милује (Рим. 9,16)

Advertisements