Постоје људи који себе третирају као нехришћане, затим као хришћане али нецрквене, онда хришћане као црквене. После свега тога долази Царство Небеско. Јадна селекција. Уместо да Царство Тројице буде епицентар идентитета оно постаје периферна вредност. Мислим да су у најбољем пневматолошком положају црквени хришћани, али баш зато и у најопаснијем јер колико видим склони су многи из клира и народа да унутар Цркве креирају «паралелни свет» мимо (не)хришћана и (не)црквених а да Царство Небеско нема ништа заједничко са свим тим. Штавише, да се итекако добро сналазе у том социо-економском али патолошко-гетоизираном свету, који се ни по чему у врлини и греху не разликује од света осим у исповедању вере кроз богослужење. Као да је аутоматизам службе тобоже загарантовано спасење!? И мислим да нема већег зла од тог перфидног зла да било који човек ствара „паралелну стварност“ унутар саме Цркве уносећи у Њу све оно што Она Сама није, јер се тако онемогућава дарована Личносна Сила да делује међу људима у Тајну Освећеног и Непропадљивог Јединства. Не могу никада наше пројекције да буду мерило обожујуће есхатологије јер онда долазимо до антиномичне шах-мат позиције, коју смо по самонаговору а слободом изабрали, – да сами будемо преображени Тајном Царства Божијег. Једини „паралелни свет“ а боље рећи „истовремени свет“ јесте продор есхатолошког Царства унутар овога света и испуњење света самим тим Царством. Такав призор бисмо могли да упоредимо са Тајном Христа који има две природе (Божанску и човечанску) па се и нама омогућава да имамо двоприродно постојање. Сваки други паралелни свет није ништа друго до шизофрени раскорак перципирања стварности који према мери подвојене смртности сваки фрагмент исте посматра одвојено од целине а опет као да је сваки фрагмент универзално мерило истине. Зато многи не могу првенствено у себи да помире есхатон и историју а камоли да сагледају свој мислени хаос који у Цркви созерцава све осим саме Цркве и Тајне Њеног узношења на Тријадолошки Трон.

Advertisements