Можда звучи антиномично али није невероватно, да права љубав и не може бити без «јаковљевог синдрома». Јер као што се онај рвао са Богом тако се и сваки љубећи рве са створењем које воли. Цео свет је алергичан на расправе али се нико није запитао колики напон емоција је положен у ту расправу не због егоцентричног ништавила већ због љубави – да воли и буде вољен!? Можда то звучи помало садо-мазохистички, али шта ако су то само људски, психолошки, али не и Божији, благодатни, критеријуми? Шта ако само кроз распеће човек налази љубав? Не само у несебичном смислу пожртвовања већ у узајамном жртвовању једно другог? Јер, молим лепо, и Отац је желео да жртвује Сина за дубљи смисао а у корист неког трећег, и то опет по надумној љубави која нама квари логичке перцепције чим се спомене жртвовање другог. Не мислим на буквално жртвовање другог него жртвовање мишљења у другог услед чега и настају дебате за сваку ситницу. Јесте, ми немамо савршенство воље као Св. Тројица али кроз подвиг крви и уздржања радимо на једномислију уз једномисленост Тројице а не сами по себи. Шта ако је једино љубав присутна у тим крварењима? Људски концепт љубави више одговара сентименталној лењости, еротици и богатству неголи у сталном са-распињању? Примамљивије је благовање од страдања, и смејање од плакања, али шта ако се надлогичка вредност љубави показује баш у том тако тешко појмљивом и прихватљивом страдању до 7 пута 77 на дан? Јер очи посматрача не знајући узајамност два бића која се препиру, може само видети бесмисленост препирача, док позадина може бити итекако заснована на силним упливима љубави. Штавише, сматрам да има парова који у том сукобу могу видети провокативан флерт. Има тога. Но, то не значи да ни они сами не воле лагодну тишину. Или, као што има свађа на добро има их и на зло. Љубав је распеће и ношење крста оног поред себе. Трагикомично у цивилизацијским круговима је што се у име љубави свако одриче свог крста и покушава га доделити другом, а други узвраћа истом мером. Сумирано, из таквог угла, боље је бити свадљив сваки дан а имати поред тога и другачији опит љубави, неголи мировати са свима а не волети никога. Који год да је подмет љубави, она је огледа у доживотном и догробном проналажењу праве фреквенције, усаглашавања, будући да по динамици слободе синхронизација дијалогичности нема постојани темељ него се мора изнова модулирати.

Advertisements