Ако оваквом брзином наставе да се штампају књиге, сву памет ћемо ставити у њих а без памети ћемо живети!

владика Николај Велимировић

Читање није мерило писања нити је писање мерило читања. Многи говоре да је суштина у вежбању али има људи дарованих којима вежбање није потребно. Има људи који пуно пишу али ништа не читају; који пуно читају а не сналазе се у животу; који пуно читају а не идентификују Христа од своје гордости; који читају и пишу у Христу а и даље промашују на догматском и аскетском плану; итд. Бог нас је обдарио чулима да посматрамо и ослушкујемо друге, небо и земљу, и са таквим чулима можемо пронићи колико је до наших снага и колико нам је дато свише до неких општих познања елементарних истина. Зато како са изградњама стално неких нових поредака, тако и са проналасцима стално неких нових истина, можемо појмити да је све то половично и непотпуно и да Истина у оном коначном смислу ипак припада Будућем веку. Свака књига може бити корисна христољубцу јер у свакој може наћи оног догматског Христа који стоји можда у супротности са садржајем књиге. Но, мислим да је боље да постоји сарадња између књиге и личног хтења, и да се више настоји из своје ризнице извући нешто неголи из туђе. Јесте, похвално је трудити се и у томе, није то мала снага, али опет некако дође тренутак када ће Неко погледати, или пожелети да завири и помогне око наше ризнице а да она остане празна. Кога не инспирише директна благодат Цркве кроз коју се Бог открива, нека Га тражи индиректно у свету и књигама не онако како Га свет и књиге нуде, него како Га човек себи представља да би Он требао да буде откривен у свету и књигама сопственим искуством живљења. Авај, и један мелос је довољан да човек у себи додирне Бога баш као што је некоме потребна само Једна Реч да почне Дух Свети у њему исписивати слова која нису од овога света…

Advertisements