У данашње време нама је тако пуно даровано. Не осврћемо се за нашим прецима и не познајемо вредност њихових жртава. Жалимо само себе и угледамо се на неке апстрактне моделе понашања и квази-културе. Никада се нисмо ставили у позиције других. Ругамо се вредностима које не познајемо, само зато што нам је тако окомформљена позиција да не морамо размишљати о најмањем виду пожртвовања. Све смо стекли у својим угодностима, а услед похлепе и њих смо почели држати за немаштину. Други су криви што нису више жртвовани за наше интересе. О Богу нико не размишља. Чак и Њега ограничавају на неколико светитеља и свештеника у историји. Некада су људи остављали најмилије навике и породице, жене и пријатеље, да би отишли у рат, да би отишли у монахе, да би просули крв за свет како би свет могао опстати. Данас тога нема. Данас је све проглашено за легенду иако нас од неких чињеница дели неколико деценија само. Туђа жртва се потцењује зато што не учествује сопствена, када би учествовала сопствена скрушио би се идеал охолог европљанина. Укотвљени у сигурне обрасце трендовског разглабања и безличног помодарства, не смемо даље да бацимо удицу да упецамо Бога и себе у преображеном виду, не смемо да идемо на дубину негоо се хвалимо плићаком и у њему остајемо, проглашавајући цинично за лудаке сваког оног ко би се отиснуо даље од наших страхова.

Ко је још данас спреман оставити све и поћи за Христом? Макар мислено, макар делатним битисањем вере? Ко је још данас спреман посведочити континуитет благодатног силаска на Цркву у свом искуству? Ко је још данас спреман принети покајање на жртву угодну Господу? Цео свет да се обруши један светац остаје жив у све векове јер је он примио залог не од људи већ од Бога. На тај залог треба гледати цео свој животни век шта год се десило јер од њега зависи коначна реч – Васкрсење. Још увек бринемо «шта ћемо јести, пити и у шта се обући»…а то није живљење већ преживљавање, живот на апаратима, вегетирање. Живот значи дисати Духом Светим, Духом вечности, Духом слободе. Не као да је то врлина по заслузи човечијој него јер је то насушна потреба која храни човека одозго, а глад не можемо третирати као врлину. Сваку глад за којом јуримо у некој жељи изазваће нову глад, али глад за Богом засићује све наше жеље. Зар ћемо се показати мањим од светитеља који су били само толико мудри да се определе за глад у Богу? Нема недостојности у глади, нема стида, нема греха, гладан сам јер сам болестан и јер умирем. Божија љубав је та која када нас нахрани Духом Светиње изазива у нама настројење да деламо позитивно не дајући нам мира у стварима које не пружају мира. Не потцењујмо прошло, ни садашње, него се стављајмо у позиције других како би научили не шта је то поистовећивање већ шта је то саосећање. «Милости хоћу, а не жртве!». Само је Христова Жртва реална, али то не значи да Он одриче жртвовање једног човека за другог, јер Сам каже да нема веће жртве од те. Ето како се феноменално укрштају црквена и световна димензија – тамо евхаристија а овде ближњи.

Advertisements