Када дођу преломне године за омладину, на помолу између основне и средње школе, а да се тај прелом још неће завршити до даљњег, до проналаска зреле личности у себи, (некада ни студентски дани нису гаранација исте) свако од њих ће проћи делимично кроз неке психолошке а можда чак и демонолошке ситуације. Зато није никакво чудо ако неко дете после доста година веронауке осети противуречне помисли у себи против Бога или система или друштва. Бунт је одувек био последица јаких духова који су махом копали на погрешном темељу. Зато, као део духовног и психолошког узрастања, мислене противуречности између «онога шта желим» и «онога што не желим» нису никаква новина. О томе је апостол Павле писао у посланици Римљанима пре више од 2000. година као први философ, теолог али и психолог. Зашто би на пример неко дете које је годинама уживало у својој молитви одједном осетило «забрањено воће» да похули на Бога и све створено? Није наивно да се то дешава баш у том часу а не дешава се ни у једном другом када се не приступа молитви, иако и тај приступ може бити набијен богатим психологизмом. Ако то није психолошко рефлектовање у смислу проблема са ауторитетом, почев од родитељског старања преко школских критеријума до Бога, онда може бити (мада није нужно правило) да је то мислени подстицај од самог непријатеља, или од личне психолошке подвојености (дуплираност ума) – мада је веома тешко направити разлику између ова два. Поента излаза из таквог стања јесте у самом прихватању таквог стања као нешто што ће пратити свакога кроз цео живот, а што би требало да допринесе игнорисању «паралелне стварности» у нама самима ако се она већ сама не уклања. Иначе, задржавање на мисленим созерцањима и аналитичким дијалозима са сложеним садржајима, само ће продубити и закомпликовати стање личности. То се дешава и онима који долазе на Литургију ако не учествују у саборној молитви јер њихова расејаност некада и не зна да су на Литургији и не разликују Тело и Крв Христову. Постоји моменат када нас Дух Свети «чупа умом» из свега што смо умом стекли али тај моменат се не изједначава са овом расејаношћу. Смисао? Подвиг вере или борба за веру чији динамизам не допушта гашење личног и слободног стваралаштва, још мање туђег,  у Христу, за Христа и Христом.

Advertisements