Pakao je kada stojiš pred ambisom svoje ličnosti i trpiš gluvonemost iste koja ne zna šta želi. Jer i ono što poželi nužno završi u granicama egoizma, pa se postavlja pitanje koliko je ono samo regularno. Izvan etičke percepcije ona ostaje bez svog kvalitetnog sadržaja. Ne zna šta bi bio njen temelj. Čovek ne zna šta želi. Ima li čega poraznijeg za egzistencijalno i ontološko biće čoveka?! Jer svaka želja koju poželi čovek, biva podvojena između dobra i zla, ili promenljivosti i nepromenljivosti. Čovek prebiva negde između silnih nedorečenosti i rascepljenosti. Identitet čak može počivati u Hristu ali da to nema nikakvih dodirnih tačaka sa istorijom, budući da se opšte vaskrsenje i Parusija još nisu dogodile. Naravoučenije, želja bez Hrista nije dovoljna, ne kao da nema veze sa istorijskim okolnostima, nego jer se sama ne poistovećuje sa njima a da čovek mora odgovoriti svojom ličnočšću i istorijskim željama koje ga dotiču ili čak uslovljavaju svakodnevnom sadašnjošću. Strašno je ne nemati nego ne znati svoje želje. Darovani smo slobodom koju ni anđeli nemaju a mi to ne znamo da iskoristimo. „Sve nam je dopušteno ali sve ne koristi“. Ne govorim nužno o imanju isključivo dobrih želja koje nosi neki juridički ili estetski prizvuk. Mene muči neka stvaralačka dimenzija tih želja koje bi smireno iskoračile iz granica plotske nužnosti i besmislene grubosti, a nadasve iz konvencionalne etike i farisejskih pravila i onih koji sputavaju slobodu svetih. Jer kada ne znaš šta želiš, čak i ono što jeste ukusno postaje bljutavo budući da nemaš čulo ukusa kojim bi identifikovao to zadovoljstvo. To je ono Isusovo: „… nisi hladan, ni vruć…“

Advertisements