Чудно је колико се у народној свести, нарочито код Срба, мешају и преплићу магијско, сујеверно, паганско и хришћанско учење засновано махом на обичајима самоуверених а необразованих надреалиста. А ништа од свега тога нема заједничко са Христом и Црквом у оном догматском и философском погледу. Више је мита и легенди неголи истине и вере. Од свега тога, жалосна је чињеница реализма магије као присутног феномена мржње, али и пад оних хришћана који се више одају страховима од мађионичара неголи од Љубећег Господа. Демонизам је увек био присутан у прећутаном или индиректном смислу. О њему се није говорило без опрезности од стране свештенства, не јер су се плашили него јер су разликовали прелест од истине „испитујући духове“. Разумније је било освртати се на моралистичко учење о греховима неголи на тврду беседу о демонима, иако је истина (=благодат обожења) могла бити на сасвим трећој страни, као што Догматика учи. Чудесно је колико је народна свест волела маштати о ономе чега се највише плаши. Више од досаде неголи од задовољства. И још чуднији парадокс је колико се Бог више волео откривати безазленим и неписменим срцима неголи ученим хришћанима. Па опет, узимајући у обзир многе измишљотине, датираних од „култа предака“, нажалост и код неких Отаца Цркве, без заобилазних прича о вампирима, вукодлацима, вилама и маговима, а нарочито о демонолошким хипер-сугестијама, ипак би негде требало ставити границу. То је оно што Христос ради подвлачећи Својом Литургијом стварност од илузије. Дода ли се свему томе хипер-типикарење које форсирају поједини умови, како из клира тако и из народа, добијамо абнормалне онтолошке фарсе које прождиру Цркву унутар Ње Саме превиђајући оно суштинско тј. Оног Суштинског – Само Присуство Бога Тројице! – док оно периферно, нажалост, постаје једини критеријум верског постојања. Тако се од свега може направити култ, свих светотајинских символизама Цркве, чак и од Самог Бога…

Advertisements