…Људи журе, као што су, ваљда, журили робови, који су били терани да зидају гробнице, пирамиде фараона, и канале Азије. Сад их, кажу, зидају за себе. То је – напредак. Напредак човечанства?…

Милош Црњански

Људи…

Стално у покрету. Стално негде журе. Метежни и нервозни. Саобраћај свагда пребукиран. Дугачке колоне разнобојног метала на точковима. Лепоту јутарњег сунца – да ли примећује неко? Можда све те колоне људи, баш у том тренутку, показују саме људе какви ЈЕСУ без Цркве?…

Живот се своди на шаблон. Човек је навијена звер. Он толико пуно ради да не стиже да помисли на себе у здравом смислу речи (не нужно егоцентричном). И свака нова вест стари меланхоличан садржај нуди.

Нико није у стању  да макар на један трен направи искорак У  Вечност или КА Вечности. Или да се макар запита њоме. Да њоме успори своју метежну брзоплетост. Њоме и Њиме у Њој. Јер нас Он увек гледа. Не жели без нас. А ми смо све жеље у бриге овог света ставили, да смо и заборавили на Њега. Неко и намерно. Материја га открива и символу али некоме ни то није довољно да прогледа ослепљен вулгарним комформизмом.

Људи…

Загледани у себе. Инфицирани самољубљем. Заљубљени у једне исте агоније између врлине и греха. Сломљени више бригом о несташици неголи несташицом самом. Умеју да воле али то не признају и показују лако. Оптерећују се више него што могу да поднесу или него што им је потребно. Монотонија је неминовна. Испразност још више. Или, маска од радости која настаје од пировања – друге крајности палог постојања. Нису сви исти. Од слободе зависи блаогодат зелене шуме или пожара у њој, као и то да ли ће рука руку нежно држати или брутално кидати. Ово за поглед посматрача говорим.

Људи…

Могу поново постати људи. Само се нису сетили да то пожеле. Сахранили су дубоко дете у себи па га сакрили од Христовог Васкрсења да и оно само устане. Све је лепо и све се радује човеку осим човека према човеку. И да, још увек, након толико векова, Бог се непроменљиво радује човеку а само човек не уме или не жели да се радује Богу. Човек хоће да се радује ономе што га жалости. Каква антиномична трагедија и бесмислица постојања… Клише, без преседана…

Advertisements