Заиста би требали испитати ту народну свест, барем на нашим просторима а вероватно и шире, зашто толико „болује“ да се нађе окупљеном око једног централног догађаја као што су: идеја, уметност, наука, забава, игра, политика, ручак, музика, итд. Мислим да сваки предлог има свој корен у исконској потреби за припадањем заједници. То не открива само да је човек друштвено биће, то се већ одавно подразумева, него да има потребу да се оствари као нови народ Божији чији позив још увек не разуме у себи. Другим речима, народ не познаје веру Литургије нити размишља у димензијама Цркве. Човек интуитивно предосећа ту припадност али је не идентифукује као такву, него као нешто сасвим друго а што има сличност са историјским уместо са есхатолошким токовима. Зато стрмоглаво жури за оним што је пролазно уместо што је вечно и даје се целим бићем својим макар и безусловно. У томе и јесте јачина бола код промашаја, јер се човек до крајњег идеализма подаје ономе што нема онтолошку вредност.  И не пита за цену и последице…

Advertisements