Свако је обдарен толиком генијалношћу да за цео живот може учинити макар једно добро дело. И да нема других, то би изгледало мизерно. Али, човек није створен само за себе и то има простране последице по цео свет. Учини данас једно добро дело и други крај света ће осетити захвалност. Ти то не видиш али свет види и осећа. Није све тако зло. Ако негодује човек – не негодује природа, ако негодује природа – не негодује човек. Углавном, човек негодује човека колико год други био добар. То је невидљива мрежа која шири своје краке са узрока на последицу. Народ је често слеп, било да дела позитивно или негативно, те не види ни узрок ни последицу, него пребива негде између,  оптужујући случајеве или издвојене контексте. Или још горе, ако и учине неко добро дело сматрају га већим од самог Бога безбожно обожујући оно што се без Бога не може обожити, те се у томе још и добро осећају. Ако, дакле, срце човечије није почетак Царства Божијег, човек се неће осећати добро ни у самом Царству ма да га и поред Самог Бога посаде. Јован Дучић је имао право када је говорио против злобе: Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Али, што би рекао А. Ајнштајн, лакше је разбити атом него предрасуде, бар када је реч о преображају умне перцепције која злурадо војује да све посматра црно.

Advertisements