За шта и за кога везујеш свој идентитет, њега самог преносиш у Есхатон по свеопштем Васкрсењу. Ужасно је осетити се усамљеним у таквом тренутку, без осећања за Бога и људе, односно, без искуства са Богом и људима као протагонистима твоје егзистенције. Пробудити се једног дана и схватити да ниси имао никога осим својих себичних жеља, није ништа друго до пакао који се и огледа у неугасивости самих жеља јер не дају Божији одраз. Смењивање људских односа се још и може разумети али је његово толерисање мучно и сложено за самог бирача таквих односа, али губитак Божијих односа, тих златних веза, у свом бићу, је пораз који се не може ничиме надоместити. Зато на првом месту треба да почива првенствено однос са Богом, па тек онда са свима осталима, јер кроз прво се остварује и друго. Да се не би десило да нас у Есхатону раздвоје од најмилијих, а жалост нам погоди онтологију само зато што смо у њих а не у Бога полагали свој однос. Са Богом ћемо очувати и свој однос са њима у здравом смислу, сада, увек, и у векове векова.

Advertisements